Plavetnilo zemlje
ogleda se noćas u tvojim očima.
Koliko želim,
da te bar večeras,
sretnem na proplanku nalaženja
i odvedem na ravnicu nežnosti.
Nestvarna si koliko i moja,
a postojiš u ulici slutnje,
u stvarnosti mojoj od želja stvorenoj.
Uzvikujem ti ime,
plašeći se ishoda razmišljanja,
da postojiš samo u glavi jednog sanjara
koji može da izmeni večnost.
Čekam…
Da bar čekajući
dozovem kišu istine
i pronađem te ispod zalaska sunca,
prosutog
po morskoj pučini života.
Čekam…
Gubim sebe,
tlo,
vazduh,
ali čekam.
Čekam da osmehom zarobiš svet moje pažnje
i zatočiš moju čežnju
u telesnosti svojoj daleko od nestajanja.
Da bar postojiš ovde…
Da bar postojim tamo…
Da bar sudar svetova,
spoji usne tvoje sa mojima,
i da ujedinjene u postojanju
ožive srce
koje zaljubljeno u misao
ubrzano kuca.
Čekam…
Čekam…
