Tu si pored mene.
Susrećemo se svaki dan. Pogledam te. Nekada toplo, nježno.Drugi puta ni nemam pogled za tebe. Kada se naljutim ne podnosim te. Pomislim kako bi bilo bolje da te nema. Šta si mi trebala?
Sve si ispričala o meni. Štoviše, rasplamsala si mnogima maštu pričajući. Misle
da si me razotkrila, ogolila , pa se upitam ljutito :
– Zašto sam ti to dozvolila?. –
A toliko sam ljubavi utkala ! Sretnih trenutaka! Maštanja! Poklanjala sam ti noći, pustala muziku da otvara tajne labirinte duše.
Pratila si me, hvala ti ! Činilo se da se smiješiš kada sam bila malodušna. I onda kada sam imala sumnje.
Poprimala si nijanse plavetnila, ružičastog osmijeha, po koju svijetost suze.
Jesmo li se voljele ? Volimo li se danas? Vole li nas drugi zajedno?
Toliko pitanja a tako malo odgovora.
No, to je uvijek tako u životu. Uvijek te sumnje, nesporazumi…
Tako je kod ljudi. Mozak nikada nema mira. Halucinira, otkriva, kombinira, svađa, miri… Uzavreli vulkan! Zasipa polako užarenom lavom.
Noć je, kišica rominja, zvuk je nježan, uspavljujući.Večeras te neću pogledati
kada se budem spremala na spavanje. Izbacit ću te van iz sobe.
I više neću postavljati pitanja o tebi. Dosta je. Godišnjica je proslavljena.
A ja ne znam jesi li mi donijela sreću. Svejedno, otisak si moje duše!
I da, tako puno govoriš o meni.
Ali zar sve knjige to ne rade svojim autorima?