Nakon jednog običnog radnog dana, okupljamo se na jednom parkingu, na kome je duvala ona stara poznata beogradska košava. Ugledasmo još iz daleka našu staru prijateljicu, sa imenom malog anđela i razvučenim osmehom, po kome je bila poznata.
Ovaj put nismo guglali ništa o Beču, jer nam to ostavlja dimenziju da se iznenadimo! Uskoro dolazi autobus i smeštamo se na njegovom početku. Ma koliko voleo putovanja, nikad nisam voleo to “lomatanje” po busevima, na koje smo mi generalno “osuđeni” svih ovih godina, za koliko prelazimo tu Evropu na “low budget” način. I svi ti maratonski sati su mi padali još teže, jer kao razmaženi hedonista nikad nisam uspevao da u njima baš zaspim. Međutim, sva takva “težina” je brzo zaboravljena, nakon svih pređenih predela i zbog jednog predivnog osmeha.
Nakon tog i takvog rvanja sa snom, iz polusna kreću da se nadovezuju razglednice predela mađarskih ravnica i sela. Ostavljalju mi utisak sređenosti i uticaja te nemačke dicipline i marljivosti. Ta sela me teraju da pomislim da bih, uz obavezan internet, tu mogao “ladno” ugodno da ostavim jedan deo života, ma koliko ti šorovi izgledali monotono.
Nakon kruženja po mađarskim autoputevima, jer su neke deonice bile zatvorene, nailazimo na Outlet centar za kupovinu. Inače ove vikend ture su ostatak nekih ranijih švercerckih vremena, jer i sada ima ljudi koji idu u šoping, čini mi se više za sebe, nego što bi preprodavali zbog svih tih božićnih popusta. Inače centar je ogroman, nalazi se naravno u nekoj nedođiji i na periferiji ( da ne kažem neku drugu, bezobrazniju reč, kojima naš jezik obiluje), gde svi naravno dolaze kolima i organizovano na ovaj način. Prava meka za kupovinu i hram Bogu kupovine, kojem bi se najčešće ženski rod onako rado pomolio.
Po njemu smo se raštrkali kao Mongoli, kud koji u jednom kružnom talasu gde se kao u šanžeru nadovezuju poznate i, meni barem, nepoznate radnjice i radnjetine marki i korporacija. Inače, mi nismo klasični kupoholičari, ali kad smo videli povoljan planinarski ranac, ona i ja, a i naša, već ranije pomenuta priljateljica, koju sam inače i upoznao na planinarenju , skočili smo da uzmemo sebi jedan. Jednostavno se ovde uvek računa na aktivacuju takvog poriva u svakom od nas. Nakon obilaska svih zanimljivih namenskih radnjica ,našli smo kafić u kom možemo da napunimo naše telefone i da “iskuliramo” dok ne dođe čas odlaska u Beč, zbog kojeg i jesmo tu. Miris kafe, koju direktno prže i spremaju tu, dopire do naših nozdrva i nepca, i mi polako uživamo u tom laganom hegemonizmu. Setih se priče kako je kafa i dospela uopšte u Evropu i pred zidove Beča. Nakon druge turske opsade, pri povlačenju, neko od Turaka je zaboravio đžak kafe, Bečlije su to našle i ostalo je istorija.
Napokon krećemo dalje i ubrzo nailazimo na dimnjake najveće toplane u Austriji, gde iz daljine liči kao ne neki srednjovekovni grad koji čeka da ga osvojimo. Ulazimo kroz periferiju grada, u kom sam još ranije kada sam prolazio kroz njega čuo na svakom koraku naš jezik, što nije ni čudo, jer od 4 miliona Bečlija u ovom gradu ima Srba kao jedan naš prosečni veći grad, iz kojeg I mi dolazimo ,a čak i više od te brojke.
Prolazimo pored ogromne rezidencije Eugena Savojskog, koji svojim usponom dokazuje da je ovde oduvek postojao efikasan gastarbajt u svakom smislu, jer od običnog vojnika i streanca on je postao glavnokomandujući i odbranio Beč od napada Osmanlija, što mu je donelo i adekvatnu nagradu u moći .
Inače sam taj stari grad i centar su zaštićeni od strane Uneska i na svakom koraku se može osetiti detalj neke istorije. Naravno, moram da priznam da su Bečlije tu istoriju vrhunski upakovale, toliko da, koliko god da ste poneli, ovde bi bili izmamljeni da nešto uzmete za svoja voljena bića. Od turista se ovde ne zarađuju milioni, već mililjarde. Ali njima svaka čast i od svakoga i iz svega treba samo učiti.
Upadamo onako srpsko-hrvatski bezobrazno u sam centar grada (jer samo autobusi sa prostora bivše Jugoslovije su parkirali tu i kasnije ), gde nas zaustavljalju saobraćajci, jer ovih prazničnih dana tu nema saobraćaja zvanično. Tu se na brzinu iskrcavamo i krećemo u šetnju pločnicima Beča. Ubrzo smo pred kapijama Inner Stadt-a, koji je grad u gradu, kroz koje ulaze i izlaze reke turista. Ovde je sve ostalo kako je uglavnom bilo kao i sam način bečkog života i to daje ukus I šarm ovom gradu, koji je jedan od najpoželjnijih za život, zbog tog balansa.
Prolazimo kapije, gde se ispred nas prikazuje trg sa dva konjanika nasuprot jedan drugom, dva branitelja Beča u različitim periodima –već pomenuti Eugen Savojski, a drugi je, mislim, Meternih, koji je nakon sloma Napoleona odigrao svoju ulogu u vraćanju Beča na mapu moći prilikom bečkog kongresa.
Na ovom trgu se okreću kočije sa lipicanerima iz tzv. “Španske škole”, u kojima se mogu videti razni turisti, čak i sa burkama.
Ovaj deo je poslednji izgrađen i deo je Ringstraße ili prstena koji je izgrađen radi lakše odbrane. Inače, treba napomenuti da je karakteristika gradnje u ovom gradu bila kao u ogledalu, sve zgrade imaju svoj duplikat preko puta , a ovde taj princip nije ispoštovan, jer nije bilo tad više novca u istrošenoj kasi tadašnje države. Inače ovde je Hitler nakon anšlusa držao govor, a dugo godina je i živeo u ovom gradu.
Utisak moći je na svakom koraku,u detaljima na trgovima, zgradama na koje je obraćana posebna pažnja. Stilovi koji su se smenjivali, čak i osnivali ,kao stil Secesije. Sa svakim korakom vam postaje jasno da je nemoguće videti sve ono dobro što daje u samo jednom danu. Zato smo i izabrali ovaj stari grad, nadaleko čuvene kobasice, koje su odlične, saher tortu nismo stigli da probamo, Mocart kugle još i ranije. Ovaj grad je ostavio pečat u svakoj kulturološkoj diciplini od muzike, psihijatrije, politike i svega drugog. Inače „jadni“ Mocart, koji je tako neslavno završio, tako je marketinški eksplatisan da to samo potvrđuje moju raniju tvrdnju da su Austrijanci majstori da zapakuju, da prodaju, a da pritom ostave jedan predobar utisak. Mogu samo zamisliti šta bi uradili od njegovog groba kad bi znali gde je. Nije retko da na aerodromima, u samoposlugama, na ulicama, čujete srpski jezik i imate utisak kao da ste kod kuće .
Krećemo dalje „ringom“ i prolazimo kroz prolaz u kojima odiše na konjsku balegu, što malo daje paradoksalan utisak o gospodstvu, koji odiše u ljudima. U prolazu, slika na zastavi kraljice Sisi daje omaž ovoj lepotici, koja je imala jedan poseban dan samo za ulepšavanje kose.
Nailazimo na spomenike na ulazima, koji imaju razne predstave iz grčke mitologije. Na sledećem koraku vidimo trg na kom su kružno raspoređene kočije, između kojih je mini vašar, gde se već naravno prodaju suveniri.
Sve je dekorisano u novogodišnjem stilu i nema mesta koje ne svetli, ali sa ukusom i stilom. Sve vrvi od turista, koji idu kao pilići za kvočkom za svojim vodičima. Zbog slikanja već tri puta gubimo našeg. Izdvajamo se sami i otkrivamo svaki kutak na svoj način i to nam tek daje poseban šmek. Na centralnom trgu nailazimo na gotsku katedralu za čijeg kreatora kažu da je napravio pakt sa đavolom da bi bila takva i preko puta nje je ultra moderna zgrada ,za koji neki kažu da je ruglo, jer razbija koncept neizmenjenosti ovog grada,a po meni prikazuje spoj starog i novog. Ovde nailazimo na osnivačka predstavništva banaka i osiguravajućih kompanija . Prolazimo pored opere, ka Marija strase, glavnoj aveniji za kupovinu, idemo ka njihovom parlamentu koji je impresivan i iz njega upadamo u park u kom je eksplozija boja u vidu lampinjona, gde je svako drvo drugacije dekorisano. Ljubimo se ispod imele i drveta sa srcima . Vašar na kojem mirisi dopiru i vuku da ih osetiš. Svi piju kuvano vino,koje je prelepog ukusa, pijuckamo ga i šetamo se dalje, prolazimo kroz park posvećen Mocartu i Geteu, magija se nastavlja ,osmesi nam ne silaze i momenti koji ostaju.
Svakog onog trena, pa i sad kad se setimo tog Beča, tog starog momka i te noći šarenila i mirisa.
Miris pomorandže u bečkoj noći
