spot_img

Orhideja bez srca

srce na plazi

Obući ćeš belo
Kad nedelja svane
I kad zvono crkve
Zazovni od bola,
Sa tvojim će DA
Procvetati rane,
Odvešće te drugom
Okićena kola.

Pevaće ti pesme
Tamburaši pjani,
Igraćeš u kolu
Nesrećna i bleda,
A ja ću da slavim
S vinom u kafani
I sa punim srcem
Čemera i leda.

U ponoć ćeš poći
Odoru da skineš,
Pratiće te svati
Kao orhideju,
A onda ćeš telo
Netaknuto dati
Okrećući leđa
Svome Odiseju,

Kada kreneš smerno
Sa srcem od stene
I ciganskom pesmom
Do u sate duge,
Pratiće te verno
Izgubljeno štene
U postelju hladnu
Od jada i tuge.

Obući ćeš belo
Kad nagrnu svati,
I pustiti suzu
Pred pijanom klikom.
Daćeš svoje telo,
A mi ćemo znati,
Da ljubav i srce
Nećeš dati nikom.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.