Onako kao kad se srma sliva
I boji u nežnost narav zverja,
Tako i ti bivaš živa
U praznom oku povečerja.
Nestašno kao svetlo svica
Šaraš po polutamnom krugu,
I bivaš reka ponornica
Za moju samoću i gorku tugu.
I tu pod kožom ko breskva zriš
Ušuškana u nemom bolu,
Pa grickaš srce ko gladan miš
Ostavljajući mi sumnju golu.
Onako kao kad oči nemam
Za put koji skitnicu zove,
Znam da u kofer crni spremam
Tebe i u ranama zgasle snove.
