Jedna od novinarki koja se zalagala za emancipaciju žena u Srbiji bila je čuvena Milica Jakovljević, ili kako je narodu više poznatija Mir Jam. Iako je ostala upamćena po laganim, ljubavnim romanima, Jakovljevića je bila i jedna od poznatijih novinarki između dva svetska rata.
Rođena je u porodici Jakovljević 22. aprila 1886. godine, iako njeni biografi navode 1887. godinu, u Kragujevcu. Tu završava učiteljsku školu, pa kao učiteljica radi u selu Krivi Vir. Znala je ruski i francuski jezik. Nakon Prvog svetskog rata, zajedno sa bratom i dve sestre odlazi da živi u Beogradu. Tu se zapošljava u beogradskom Glasu. Odmah nakon rada u tom dnevniku, počinje da radi kao novinara u Novostima, listu koji je izlazio svakog radnog dana osim ponedeljka. Počela je sa pisanjem putopisa, zatim prelazila na reportaže, kako bi kasnije postala urednica rubrike Ženski svet. Tu je pisala o ženskoj modi, muzici, muško-ženskim odnosima i slično.
Jedna od omiljenijih tema za pisanje su joj bili tekstovi o pozorištu u kojima se vidi da je bila dobar poznavalac svega što je u vezi sa pozorišnom kulturom. Pored toga, jasno je i stavljala svoje stavove o tadašnjem feminističkom pokretu, iako je bio tek u začetku, ona se zalagala za emancipaciju žena, za jednako i ravnopravno školovanje, posao, za zaštitu institucije braka i poštovanje žena i stalno je podsećala da žene nisu samo puki objekti, već da su one nečije majke, supruge i kćerke. Takođe je pisala i feljtone, od kojih su kasnije pravljeni romani poput Greh njene majke, Ranjeni orao i ostali. Iako je pisala u raznim beogradskim dnevnicima svoju najveću karijeru provela je u Nedeljnim ilustracijama. U ovom nedeljniku uspela je da obori rekord čitanosti, a prva je koja je uvela interakciju čitalaca i čitateljki sa magazinom. Naime, ona je objavljivala slike i tekstove koje su čitaoci slali i time je bila preteča današnjih medija u Srbiji.
Milica Jakovljević je ostala upamćena kao spisateljica, ali bi svako od nas trebao da je pamti i kao borca za ženska prava i kao osobu koja se za jednakost i demokratiju borila putem novinarsta. Uvela je interaktivnost među čitaocima, napravila prve specijalizovane strane za žene i bila večiti borac za modernu (liberalnu) demokratuje, te je zbog toga upala u nemilost tadašnje vlasti. Tako da je sama, sirota i zaboravljena umrla 1952. godine u Beogradu. Tek je od nedavno ponovo postala poznata zahvaljujući seriji na Javnom servisu Srbije- Ranjeni orao.
Literatura:
BOAROV, Dimitrije, 1946- Velikani srpske štampe/ Dimitrije Boarov, Vladimir Barović. – Beograd: Službeni glasnik, 2011.
