Neđo Ćićo Stojanović rođen je 14.11.1963.godine u selu Gornje Đevanje, opština Zvornik, BiH. U Beogradu, na opštini Čukarica, živi od svoje osme godine gde završava osnovnu i srednju školu, a na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu diplomira juna 1989.godine.
Pisanjem se bavi od rane mladosti a nakon duge pauze ponovo mu se vraća 2005. godine. Nedugo zatim, iz štampe izlazi njegova prva knjiga proze, a zatim objavljuje i druga književna dela:
– „Godina dečaka umivenog suncem“ , proza (2006.)
– „Beli cvetovi“ , roman (2007.)
– „Kud hodim pod mesečinom sjajnom“, proza(2008.)
– „Godine na struku trave kojoj sam zaboravio ime“, poezija(2010)
– „U proleće kad zamirišu trave“, roman (2015.)
Od 1.decembra 2009. predsednik je Kluba pisaca“Čukarica“, a od 3.decembra 2013. član je Udruženja književnika Srbije. Dobitnik je brojnih književnih nagrada.
Odlomak iz romana „U proleće kad zamirišu trave“
Često u životu, uprkos našoj želji za korakom brzim, moramo sporo hodati. Moramo hodati onoliko brzo koliko nam to naš put dozvoljava. Prešavši put detinjstva u brdima, prvih ljubavi pod mesečinom, teških poslova, noći i dana prepunih neizvesnosti i na prelomu dečaštva i momkovanja, učenje…susret sa ženom što mu je sina podarila, privođenje kraju visoke škole što izdiže um seoskog dečaka na nivo zavidnog intelekta pred kojim mnoge nepoznanice to prestaju biti…
… i na sve to hodanje i snalaženje kroz galeriju, kroz šumu likova ljudskih, raznoraznih, put je Malinov.
… i svako bi zastao osmehnut, možda i zatečen pređenim, možda i diveći se hrabrosti i trudu…
… ali on je znao, on je osećao da može više, da može brže, da može još, jer njegove daljine su ga mamile i čekale poput vila ljupkih i mladih, na putu trnja i ruža, gore visoko kod zvezda…vila koje su ga ponekad i u snu pohodile. Ponekad se, u snovima, u svoje selo vraćao, on dečak mali što sa zamišljenim izrazom lica, Otrnkom i Ravnom hoda i preko brda daljine svoje traži.
Nakon takvih snova bi se, kao po pravilu, raznežen budio i mislima svojim nežnim milovao krajolik rođenja svoga.
Ali, na javi, u danu života, hodao je čvrsto, hodao je strpljivo, prikupljajući kilometre pređenog u kofer iskustva svoga, kofer koji je, i pored sve ljubavi kojim su ga obasipali bližnji i kojom je obasipao on njih, bio samo njegov i čiji je ključ otvaranja u srcu svome nosio. Znao je, jednostavno je znao da tajna našeg postojanja i našeg bitisanja u svetovima ovim i onim, u nama i oko nas, mora ostati samo naša, poput bisera sjajnog u dubinama skrivenog. Ako smo sasvim goli i ogoljeni i ako u sebi ne očuvamo i ne zaštitimo kod sopstvenosti kao izvor iz kog se napajamo snagom, onda će dubina i dužina našeg trajanja i lepota postojanja, zavisiti od drugih.
Jedina stvar u koju je od one petrovdanske noći i verovao…
… jedina stvar koju ni jednog trena nije gubio iz vida je ta da što je manje zavisi od drugih.
Naravno, znao je on da drvo u šumi ne može biti šuma za sebe, već samo delić tog sveta, al način na koji će hvatati sunčeve zrake, način na koji će korenje njegovo vodu piti i čuvati, na koji će disati, svlačiti i oblačiti odežde svoje zelene i zlatne, taj osećaj doživljenosti je bio samo njegov i njegov je zbog snage sopstvenog života morao i ostati.
http://nedjostojanovic.blogspot.rs/
https://www.youtube.com/watch?v=8qA2dditz2k
U proleće kad zamirišu trave – predstavljanje romana
U programu učestvuju:
– KUD „Dimitrije Tucović“
– Pevačka etno grupa „Žene krajiških sela“
– Branislav Đinđinović
– Boris Stojanović
– Jovanka Stevanović (narator)
– Mladena Bojković (voditelj)
– Neđo Ćićo Stojanović (autor)
U programu učestvuju:
– KUD „Dimitrije Tucović“
– Pevačka etno grupa „Žene krajiških sela“
– Branislav Đinđinović
– Boris Stojanović
– Jovanka Stevanović (narator)
– Mladena Bojković (voditelj)
– Neđo Ćićo Stojanović (autor)
