~*~
Nailazio sam polako, ne hajući za po neki šum po kome će me zapaziti; prilazio sam joj dijagonalno otpozadi, dok je klečeći čeprkala nešto u toj baštici. Sa smeškom je iskrenula pogled ka meni, ali nije mnogo promenila položaj… Pozdravih je pevušeći nešto, a kad sam svrteo korake i stao spram nje, pogladih je iznad čela… malo je zažmirila, još uvek u maloj nejasnoći hoće li nastaviti s poslom, ili će ustati i protegnuti se (da bismo seli negde drugde), pa da udobno prozborimo po koju. I, već vidim sebe (kako uzbudljivo i šeretski!), spremnog da je pomazim i cevanicom po ramenu – ma kako elegantno izbalansirano, to deluje i nekako
prostački, malo grubo, iz nekog ugla kao izraz želje da delujem dominantno (ona će bar malo zastenjati, biti sapeta…), kao… neki ‘mačo’ hir… Hm, ovaj sam gest samo zamislio, ali pazi sad – spontano me poljubila u koleno! Doduše, bez zadrške usana i daha, malog ugriza itd, ali to i ne beše izraz njene pokornosti, ili predanosti – bilo mi je jasno kad je potom veselo rekla: “Vidiš kako je tebi, frajeru, vetropiru, čisto i mirisno koleno – a ne bi takvo bilo kad bi i ti malo kleknuo i prionuo na ovaj poslić kao ja!” . . . . . . . . .
Najzad, ona mi reče: “Uff… u redu, pesniče, obesniče, dođi… oko 23:30 PRE podne kod stare digitalne vetrenjače, pred taj mlin koji radi oslonjen na vrbov klin i na naš dah, i sanjari u skladu, u duhu s nama, poigrava se oblačićima… Samo, videću da se meni nešto ne ispreči, a ti vidi, ako ti zaista vredi i želiš doći…”
Uh…Vredelo bi videti, osetiti, kakvi li to vetrovi tamo duvaju!
