У недељу, кад ме преко кућног прага
Пијани поведу свати,
Хоћеш ли пожелети да се твоја драга
Још једном окрене и у твој загрљај врати?
Хоће ли заплакати срце док заклетву моју слуша
Док јече црквена звона под плавим небеским сводом?
Или ће остати мирна твоја безгрешна душа и
Кад се њему обећам заувек,
Пред сведоцима и Господом?
О,згаснућу ја к’о што сам и у другим људима,
И биће многе што ја нисам могла бити,
Али кад сутра за руку поведем своју малу дику,
Кад схватиш да не бије твоје срце у њеним малим грудима
Хоћеш ли и онда пред њом свој поглед скрити
И остати само сенка у малом детињем лику?
