Mali, prljavi bar na kraju čaršije. Stecište mladih koji čeznu za kariranim stoljnjacima i nekim vremenom koje je odavno prošlo. Boema nema već predugo. Mladi će uživati u činjenici da imitiraju boemski život sve dok ih zub vremena ne udari po zubima i shvate da oni ipak nisu ni blizu Tomi Zdravkoviću i kompaniji. Negde oko tridesete godine svog života, nakon što uspešno diplomiraju na svojim dragim fakultetima i nakon što pronađu željeni posao kako bi postali marljive radilice koje će osnovati porodicu i kafane će se sećati kao neslane šale kada ih neko podseti na sve ono što su radili u mladosti.
Za stolom na sredini prostorije izdvajao se izgledom i ponašanjem jedan neobičan mladić, blagih crta lica, malog nosa i prodornog pogleda koji je ostavljao prodoran utisak na žensko društvo u kojem se nalazio. Izvan njegovog pogleda, u samom ćošku sam našao utočište i spas u čaši. Eksirao sam jednu za drugom i sve smrknutije odmeravao mladića. Neobjašnjivo mi se gadio, samo njegovo prisustvo mi je bilo neizdrživo. Uprkos svemu, nastavljao sam da pijem svoj nektar utehe, nemo posmatrajući društvance u epicentru dešavanja te večeri. Osećao sam mržnju, nemoć, psihičku bol koja se skoro manifestovala u fizičkom obliku, krv mi je ključala, nisam mogao sebi da objasnim šta se to dešava u mojoj glavi. Šaka je mahinalno skliznula kad futroli ispod kaputa, vrhovima prstiju, jagodicama sam napipavao hladnu dršku tog bučnog ubice koji za kraće od treptaja lišava nesrećnu dušu ovozemaljskog tela. Uspevao sam da se obuzdam. Čekao sam svoju priliku. Meta je fiksirana. Noć je moja prijateljica kojoj ću noćas podariti još jedan leš koji će ona halapljivo progutati kao što je to radila od samog postojanja grada. Halapljivo i bez preterano velike pompe, dva-tri naslova u novinama i nesrećnika će zaboraviti javnost kroz desetak dana, ništa bitno.
Lovina se pokrenula. Uljudno pozdravivši svoje prijateljice, izašao je pažljivo u noć grleći jednu od njih. Delovali su zaljubljeno. Umesto da me to odvrati u nameri da oduzmem život potpunom neznancu koji mi nije učinio ništa nažao sem što je bio srećan, njihov poljubac i zagrljaj su mladiću potpisali smrtnu presudu. Koračali su sporo, pridržavajući jedno drugo ili jednostavno grejući se jer je te oktobarske noći bilo poprilično hladno. Kaput me je spašavao, nisam mislio ni o hladnoći ni o posledicama, već samo o krvi koja će poteći nakon što se rastanu.
Stigli smo do keja. Dunav se bešumno lelujao, kao da je neko pritisnuo dugme STOP i on je najednom stao, u mraku izgledajući kao glatko razvučeno crno testo. Voleo sam Dunav. On je voleo mene. Mamio me je svojim dubinama svaki put kada bih ga prelazio preko mosta. Skoro da sam počeo da čujem u glavi njegove vapaje da prekoračim ogradu i zaronim u novo, meni nepoznato prostranstvo. Jednom i zauvek. Odbijao sam ga, kao što se ljubavnici odbijaju na početku da bi kada se konačnu budu spojili eksplodirali od uzbuđenja i strasti. Njegova strast je bila tamna, zla, zlosutna, skoro opipljiva. Osećao sam je po licu, Morao sam smesta da se udaljim od obale. Gušio sam se.
Najzad su se rastali. Poljubio je i poželio laku noć. “Uskoro” je odzvanjalo u mojoj glavi. Kao blesak, pred očima se stvorila sekvenca da ja njega poznajem, od uzavrele krvi nisam mogao da smirim misli i da se setim odakle ga poznajem. Ušao je u zavučenu uličicu. Pratio sam odjek njegovih, lakovanih cipela. Nije bilo naročito teško. Nestao je iza ćoška. Potrčao sam da ga sustignem da ga ne bih izgubio iz vida. Stao sam kao ukopan. Cev mi je bila uperena u čelo. Sledio sam se, nije mi ostavio ni sekundu da reagujem, bio sam skamenjen.
-Zašto me pratiš? – upitao je jednostavno.
-Zar to nije očigledno? Crni kaput, crni šešir misliš da sam obukao bez veze? – izdeklamovao sam svom potencijalnom dželatu.
-Znači tako, šta ako ja uradim tebi ono što si ti nameravao meni? – upitao je hladnokrvno.
-Da li misliš da ćeš biti u stanju?
-Nisi mi ni prvi ni poslednji kojeg sam tako prevario i poslao u Had.
Ćutao sam, čekao sam da ili povuče obarač ili da mi pokloni život.
-Okreni se na stranu. – naredio mi je.
Cev mi se nalazila na slepoočnici. Shvatio sam da je to kraj i da kada povuče oroz, ja prestajem da postojim.
-Poslednje reči? – upitao me je podsmešljivo.
-Pucaj skote!
Pucanj se prolomio noćnim vazduhom. Prozori pokraj nas su zatreperili. Svetla su se palila. Padao sam. Nisam imao osećaj niti kontrolu. Čuo sam njegov smeh pre nego što sam udario o zemlju. Tamna krv već je stvarala lokvu oko moje glave. Svetla su se upalila u obližnjim stanovima. Najzad sam shvatio ko mi je bio dželat, ko je od lovine postao lovac. U lokvi se ocrtalo njegovo iscereno lice. Da sam imao moći da napravim neki zvuk verovatno bih vrisnuo strašnije od bilo kakve sirene.
Bio sam to ja sam.
