Moja priča počinje u Beogradu i rekla bih da meni sve počinje sa tim gradom. Moj san je bio da budem učiteljica. Maštala sam o tome i to ostvarila. Često umem da kažem svojim učenicima da radom i trudom mogu sve. I kada izađu iz učionice treba da se ponašaju kao i u učionici. Oni su moji učenici i oni znaju da ću samo tako biti ponosna na njih. Na sve ovo su me podsetili moji bivši učenici. Citirali su me, pamte me.To je meni jako bitno. Neće me zaboraviti. Ostavila sam dobar utisak i na njih i na roditelje. To je naš uspeh. Pročitala sam: ,,Mnogo sam naučio od svojih učitelja, od prijatelja više od učitelja, ali najviše sam naučio od svojih učenika“. U svakoj školskoj godini učim nešto novo od njih.
Nastavnici i učitelji su osobe od kojih sam puno učila, tu je moja učiteljica Zagorka Mladenović ili pak moja razredna iz srednje škole Indira Halimić. Učila sam od njih, učim i sad. Pamtim njihovo ponašanje u određenim situacijama i trudim se da na adekvatan način to prenesem i na moje učenike. Odatle i proističe velika želja, da oni pamte taj prvi dan kada su mene upoznali. Možda će oni da pišu o meni, kao ja o mojoj učiteljici i razrednoj.
U radu koristim različite metode i oblike rada. Prvi septembar je za mene jedna nova priča, priča koja treba biti zapisana i nezaboravljena. Tog prvog dana su bili i roditelji jako uzbuđeni kao i deca. Pravila sam poklone za prvake. Svaki učenik je dobio časopis i fišek koji je spremljen s ljubavlju za baš njega. Od materjala sam koristila: hamer, drfoviks, celovan, ukrasnu traku i čokoladice. Prvo sam napravila fišek, potom skinula poslednji sloj salvete i zalepila na višek. Nakon toga sam ubacila čokoladice i zavila sa celofanom. Dobila sam poklone za njih. U nadi da će i oni da pamte taj prvi dan, kao i ja. Dan kada su krenuli u školu.
Volim svoj posao i znam da me nova iskustva tek čekaju i radujem se tome.
