spot_img

Tango bola

srce i lanci

Zapleši, tango je za dvoje.
Uzmi me oko struka i privuci,
Jače.
Ne boj se, milo moje,
Ovo su naši trenuci.
Voli,
I kad zaboli
I kad ti se plače.

Šapući, reči su snažna veza.
Spusti glavu na moje rame,
I snuj.
Zamisli milo moje
da si princeza u belom.
Zadrhti
Noćas samo za me
pripij se telom i čuj.

Zažmuri, maštaj o maloj sreći.
Dotakni moju usnu usnama
Golim.
Pusti me, moram pobeći,
Nek ljubav tinja u nama.
Plači,
Da znam katkad u snu
Da te užasno bolim.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.