Marina Mijakovska (1984) je pesnikinja, eseist, kritičar i prozaist. Rođena je i živi u Skoplju. Član je Društva makedonskih pisaca.
Poezija
Nomadska duša – 2010
Koferi – 2012
Psihoanalitička alkemija strasti – 2013
Tirkiz u ljeti – 2015
Proza
Kućice – 2014
Sa Marinom sam razmenila reč dve uglavnom o stvaralaštvu…
* Marina, Vi stvarate, pišete poeziju… pitanje je kada je to počelo, kako se razvijalo kod Vas?
Pisanje kao kreativni proces počeo je u 2007.godini, kad sam kao apsolvent objavila esej o tradicionalnoj haiku poeziji u tadašnjim novinama Loza, na Filološkom fakultetu u Skoplju. Nakon toga objavljeno je nekoliko članaka u listu “Naše pismo”, “Reper” itd. Pesništvom sam se počela baviti kako sam već rekla 2007., a prvu knjigu poezije „Nomadska duša“, sam uspela objaviti tek u 2010. godini. Od tada je sve počelo! Sada imam četiri pesničke knjige, jedan prevod i jednu proznu knjigu.
* Da li se danas može „živeti poezija“ i da li je to moguće ostvariti?
Moguće je živeti o poeziji, ali ne i finansiski živeti, već iz stvaralačkih procesa koji dolaze. Važan i vredan je život koji se živi zbog umetnosti i stvaralaštva.
* Prisutni ste na mnogim Internacionalnim susretima pesnika. Kakva iskustva nosite i ima li nekog posebnog doživljaja koji bi podelili s nama?
Sudelovala sam na puno Internacionalnih susreta – u Albaniji, Srbiji i Hrvatskoj. Ti susreti su jako važni za međunarodnu saradnju i komunikaciju autora iz svih zemalja. Posebni doživljaj bio je Festival “More na dlanu” u Puli, Labinu, Pazinu i Rovinju u 2015 godini. Upoznala sam divne ljude i velike umetnike.
* Verujem da ima novosti iz vašeg stvaralačkog opusa. Šta je najnovije?
Objavljena je moja četvrta kniga poezije. To je haiku poezija pod nazivom „Tirkiz u leto “. Sadrži 160 haiku pesama. Uskoro, u Skoplju biće i promocija te knjige. Nadam se do kraja oktobra.
* Postoje ljudi koji vole poeziju, a kažu da postoje i oni koji je ne razumeju. Da li biste mogli reći u čemu je ta razlika i po čemu su pesnici „drugaciji“?
Ima ljudi koi ne vole poeziju zato što je ne razumeju. Zato što se smatra da je pesništvo individualni svet stvaralaštva i da u njemu nema istine i dodira stvarnosti. Sreća je da ima i ljudi koji vole poeziju. Pesnici su drugačiji zato jer na stvarnost gledaju drugim očima- očima unutrašnjosti.
* Koliko ljubav utiče na stvaranje?
Ljubav je važna snaga stvaranja. Ako nema ljubavi onda nema ni kreativnog čina, ni dela, a ni budučnosti.
* I za kraj neka poruka za čitaoce „Pokazivača“…
Čitajte poeziju, volite ljude, budite iskreni sebi i drugima, putujte, nađite draž svog zivota…