Koliko puta se desi da se u prolazu, u bilo kojem srpskom gradu, negde na nekoj radnji vidi naslikana neka kreatura Volta Diznija? Poslastičarnica sa Plutonom, autolakirer s Mini Maus, bakalnica sa Arijel, dečja igraonica sa Lilo i Stič pet metara s pet metara? A onda se tu provuku, niotkuda, i Duško Dugouško, Patak Dača, Sunđerbob, Ren i Stimpi, Vinksice, Moj Mali Poni (odabrati nekog po želji), Dekster bez svoje Laboratorije, itd. Sreća po Balkance, pa Dizni – i ostale enormne korporacije što proizvode dečije snove – nema regularne posete provincijama pomenutog poluostrva, inače bi jedno 50% poslova propatilo samo od plaćanja ogromnih odšteta za kršenje autorskih prava.
A u neka zlatna doba, to nije bilo tako.
Diznijevo najdraže čedo, Miki Maus, je svojevremeno bio raznoprostoran. Njegovih stripova, originalnih, bez mešanja Volta i Voltovih, je bilo širom planete. U nas se našao pod imenom Mika Miš, i bio na vrhuncu popularnosti međ’ decom koliko i odraslima. Međutim, mnogo toga je odvajalo ovo čedo tridesetih od originalne Diznijeve kreacije. Za početak, nisu ista osoba. Recimo da su daleki rođaci. Kao što se da primetiti u toku čitanja samih stripova, Mika je rođena Srbenda, što ga ne sprečava da u toku svoje epopeje preraste u kosmopolitskog svetskog čoveka…erm, miša.
I naravno, samo jedna ovakva individua, miš zvani Mika, može da obiđe svet ne sa Mini i Plutonom, već sa dva crnca, jednim Japancem, jednim nojem i jednim pelikanom. Ovakva heterogena družina će proći kroz svašta: cirkus, rat, egipatsku piramidu, kleš sa beduinima, nekoliko različitih sportskih manifestacija (uvek kao pobednici), a da im opet to ne bude glavni cilj. Ne, glavni cilj Mihajlu je jednostavan – naći zemlju Nevidiš.
Celo njegovo putešestvije je predstavljeno u integralnom izdanju izdavača „Komiko“, pod naslovom „Doživljaji Mike Miša“. Ujedno, ovaj album služi i kao posebno izdanje edicije „Zlatno doba“, koje već godinama objavljuje u kratkim sveskama srpske stripove od sad već skoro vek ranije, strip-prvence na našim prostorima u svakom smislu te reči. Svi stripovi u sklopu integrala su pisani od strane Božidara Kovačevića i Svetislava Lazića, dok su crtež radili ruski autor Ivan Šenšin i nepoznati autor s inicijalima M. S. Faktografija iza izlaska ovih stripova je toliko obimna da je sažimanje iste herkuleanski zadatak koliko i kriminalno delo. Srećom, adekvatni stručnjaci kao što su Didije Gez, Saša Rakezić (drugim nomenom Aleksandar Zograf) i Zdravko Zupan u sklopu „Doživljaja Mike Miša“ nude i više nego korisne informacije o istorijatu malog Mike i njegovog dugog puta. Stil pisanja je tipičan za vreme u kome je Mika nastao – nema balončića, već, poput Fosterovog „Princa Valijanta“, ceo tekst ide ispod slike. Samim tim, crtež nesmetano stoji i pokazuje sve svoje čari. Stil pisanja Kovačevića i Lazića se ne razlikuje previše, što pomaže kohezivnosti priče. Šest stiha po slici, ni manje ni više. Bitna razlika postoji, ipak, između stila crtanja Šenšina i nepoznatog mu naslednika. Šenšinov Mika je prikazan nešto blažim tonovima, visprenijim pokretima, sa izraženijim bojama i življim figurama. Njegov Mika je bliži tadašnjem Diznijevom, sa naravno ličnim pečatom autora pri predstavi ostalih likova. M. S., ko god da on bio/bila, se rešava na nešto „prljaviji“ pristup. Njegov Mika je viši, znatno uspravljen, a emocije definitivno više vidljive. Dizajni čudovišta i neprijatelja su kod M.S.-a originalniji i nose dozu jeze. Kod Šenšina su i najodraslije, najzrelije situacije predstavljene u nešto mlađem, „dečijem“ svetlu, što uspeva da ih približi publici svih godina. Ono što obojicu crtača zbližava jeste mogućnost da u jednoj slici, na najefektivniji mogući način, prikažu ono što je pisac stihova naumio. Pripovedanje u jednoj slici nije mala stvar i predstavlja izazov sam po sebi; 624 takvih slikovitih priča samo po sebi govori koliki je poduhvat to bio.
A koji je poduhvat bio kreirati ličnost Mike Miša? Možda tek za nijansu lakši, jer, ruku na srce, Mika i nije preterano komplikovan. Kao i većina likova iz zlatnog doba (barem u svetu), Mika je nepobediv – gotovo svako takmičenje dobije, gotovo svaku prepreku reši s ne mnogo truda, i naravno maher je za sve. Od veslanja do lova. Mika je takođe razdragan, pun zdravog humora i spreman da se našali, kao i da podigne raspoloženje onda kada je moral među saborcima na žestoko niskim granama. Mika je spreman na delanje, pogotovo onda kada je najteže i deluje kao da izlaza nema. Mika je privržen svom poreklu (ovde, srpskom), međutim dovoljno je širokih shvatanja da mu svako može biti prijatelj, bio taj neko iz Afrike, Kine, Japana, Egipta, Sjedinjenih država, Francuske, pa čak i iz egzotičnih mesta poput dna okeana i zemlje Nevidiš. Ukratko, Mika je bogoliko biće koje nema mana. Bogolika bića su neretko monotona u fantastičnim delima (Supermen je imao ovaj problem godinama, kao i većina junaka izdavača „DC Comics“), sem ako ciljna publika nisu dečica; onda postaju inspirativna, nešto prema čemu stremimo, što želimo da postanemo. A Mika Miš predstavlja ono najbolje u Srbinu bilo kojeg vremenskog perioda – budi veran sebi i svojima, ali budi otvorenog uma za ceo svet.
Priča o Miki je, na jedan čudan način, podjednako prepuna uvredljivih stereotipova i politički (i humanistički) vrlo korektna. Crnci, Kinezi i Japanci su predstavljeni onoliko propagandno koliko i u SAD-u tokom različitih tačaka devetnaestog i dvadesetog veka. Žena ima malo i mahom služe za površne stvari. Ubistvo životinja, fiktivnih koliko i stvarnih, nema cenzuru i svako dete otvoreno može da vidi upokojenog slona iskorišćenog kao čamac. Pak, akcije Mike Miša i pravac koji su scenaristi odabrali za sporedne likove jesu ono što je srž ispod nekorektne površine. Ni crnci ni Japanac u društvu Mike nisu ni na koji način ometeni glede razvoja ličnosti ili karakterizacije uopšte. Štaviše, Japanac dobija veći rast u priči od samog Mike – jer ipak, boga je teško nadograditi. Pa i pelikan i noj dobrano odrastaju i dobijaju svoje životne priče u par slika. Nema ćoška kojeg su Kovačević i Lazić ostali neprevrnutim.
Izdanje je, naravno, na ćirilici, a predgovori, pogovori i biografije su bilingualne, na srpskom i engleskom. Jednostavan dizajn korica dočarava ovu malu vremensku kapsulu iz prošlog veka. Ovakav (novi) poduhvat ni ne zaslužuje ništa manje. Izvorni Miki Maus i dalje zarađuje hrpe novca, i zarađivaće sigurno još vek i po. Njegov rođa iz Beograda, Mika Miš, višegodišnji šampion, atleta bez premca i nevaljalac britkog humora, se nanovo vratio da ostane. Jedno malo kolce uz prasetinu usred zemlje Nevidiš, među prijateljima svih boja i rasa. A sve to za nove generacije dece, mladih i malo manje mladih.
