Milan Briza je biznismen. Reč „biznismen“ na balkanskom području vuče žestoko negativne konotacije, pogotovo po raspadu stare Juge i rastu slobodnog i ne preterano čistog kapitalizma. Najčešća reakcija, recimo, na izjavu u vestima „neimenovani biznismen iz Bosne se javlja kao ulagač u kompaniju XYZ“ ili „sam vrh srpskih i hrvatskih biznismena tvrdi to, to i to“ navodi narod na guturalnu reakciju sličnu povraćanju, s bitnom razlikom da se element lošeg ne može, nažalost, izbaciti. Većina domaćih i komšijskih „biznismena“ je svoj uspon ka vrhu upravo pohvatala nakon krvavih sukoba ranih i središnjih devedesetih.
Briza, tužnog li spleta okolnosti, nije nimalo drugačiji. Sa jedne strane slika porodice, gomila dokumenata, pare, rokovi, gradonačelnici i ostala gamad na telefonu na čekanju, pare, sekretarice, pare i dosta psovki i teških reči. Jel pomenuh pare? Uz to, povremeno klasne neka uspomena, uspomena na Vukovar, na odela kaki boje i pucnjeve iz vatrenog oružja od sorte.
Nije dugo trebalo da se mladi biznismen (ako se četrdeset godina smatra mladim) zatereti za ratne zločine. Još kraće je trebalo bivšem vojniku da se otisne na put dalje od života u kojem se ukotvio, pravac ka životu s vrlo malo sigurnosti.
Neko nekada reče da cilj nije bitan, već put do njega. Zato ljudi češće sebi postavljaju više manjih ciljeva, te se iz usputnih koraka javljaju silne anegdote, replike, sećanja. Briza je strmoglavo jurnuo ka jednom težem cilju, doduše neodređenom – pobegni od potere, a kuda bežiš je manje bitno. Za početak voz. Prva avantura ga smešta u vagon sa švercerom koji je na svoju vokaciju prinuđen. Ne hvataju ni jednog ni drugog. Priča se nastavlja kod Brizinog ratnog druga Dragana, oronulog čoveka s povećim telesom i pomanjom voljom za adekvatniji život. Nakon malo sećanja i malo izdaje, Briza nastavlja sa begom, te dolazi do granice sa Crnom Gorom, koju prelazi u čamcu sa klincem, u nešto parafraziranom hemingvejskom maniru. U Crnoj Gori saznaje za smrt svoje drugarice, te s manjkom novca i gotovo nedostatkom elana oslepljuje se putnički na jednom brodiću. Ostali putnici, i sami krimosi, obaveštavaju Brizu da mu je sledeća stanica pristaište u jednoj latinoameričkoj zemlji, gde ih čekaju naoružani svesamonezezatori (verovatno i sami šverceri, gerilci, paravojska itd.). I čekaju ih, sa zapetim puškama. Briza i jedina žena na brodu, Natalija, jure u džunglu i, nakon nesvesti, bude se u hipi-komuni prepunoj ljudi iz svih ćoškova planete. Oboje, sada dobrano u šemi, rešavaju da je ovo privremena stanica na kojoj će se duže zadržati, koja se možda čini i kao adekvatni novi dom. Begunac je okačio patike o čiviluk.
Ova sitna priča iz pera Đurića i olovke Nenada Cvitičanina govori za nijansu više od pukog bežanja bivšeg ratnika. Za početak, topikalno se bavi posttraumatskim stresom, sudbinom ratnih veterana i efektima rata na iste. Ono malo duše što ljudi već imaju gubi se na ratištu, jednom kada se shvati koliko je malo potrebno da osoba postane hrpa mesa i kostiju nema povratka. I Milan i kolega mu Dragan ilustruju ovo, svako na svoj način. Dragan je pomalo autodestruktivan; jedini trofeji u kući su mu par šajkača, pušaka, pokoja zastava i grb Crvene Zvezde iz devedeset i prve. Sve ostalo se svelo na flašu alkohola. Briza, s druge strane, deluje kao uspešni član društva. Međutim, lakoća s kojom se rešava dela po dela svog života ukazuje da ne haje mnogo za ono što je postigao, uključujući ženu i dvoje dece. Postepeno gubljenje jednog objekta za drugim (mobilni telefon, odeća, kreditna kartica, novac, privatne drangulije poput sata, slika porodice) ljušti sloj za slojem društvene maske i ostavlja ogoljenog napaćenog stvora kojeg samo jednostavne stvari mogu da povrate, ako i to.
Ovo je, pak, takođe i priča o iskupljenju. Briza je ratni zločinac. Takva titula, bilo zaslužena, bilo nametnuta (kod Brize nije jasno koji od dva navedena tipa je u pitanju), ostavlja loš ukus u ustima, nevezano za to da li ste toj osobi podrška ili protivnik. Samim tim, iskupljenje za zločin ove jačine je gotovo nemoguća misija. Brizin prvi pokušaj – izgradnja jake kompanije, jake porodice i jakih veza – se spektakularno loše završio jednim zamahom papira na kome piše „Optužnica“. Njegov drugi i poslednji u stripu, beg begunca u „Beguncu“, još nije gotov, ali je daleko od sigurnog. Hipi-komuna stoji, ali je pitanje vremena kada će joj mir biti narušen od strane nekog spoljnjeg elementa.
Kako to i inače biva u Đurićevim radovima, priča Milana Brize se tangentalno bavi i manama današnjeg društva, ovaj put iz perspektive nekog ko je „na vrhu“. Sama činjenica da je neko ko se tereti za ratne zločine na vrhu nije strana ovom napaćenom svetu; nacisti i japanski imperijalisti su nakon Drugog svetskog rata komotno i elegantno prebacivani u zemlje Severne koliko i Južne Amerike s azilima jačine baobaba i zagarantovanim poslovima u zamenu za njihove podatke stečene u toku rata (podjednako i naučnici i sama vojna lica). Glede Balkana, veliki broj ustaša je na sličan način završilo na zavidnim položajima u zemljama van bivše Juge (ovaj autor ima čak i – skoro pa – ličan primer u vidu anegdote za ovu tvrdnju). Ovakav vid korupcije je prisutan svuda u svetu, te nije čudo što Brizino iskustvo vuče ovakve prizvuke.
Ali, ultimativno, ovo je priča o čoveku. Kakav god da on bio (opet, nije naglašeno da li je počinio to za šta se tereti), Milan je opet osoba, kao i svaka druga. Ogromne mane jednog čoveka ne znače automatski da ostali nemaju nijednu, i uzimanje moralnog podijuma više odmaže no što pomaže u ovako ozbiljnim diskusijama. Neke stvari su neoprostive, i neki ljudi zaslužuju kazne za počinjeno loše, ali je i u tim ekstremnim slučajevima situacija sve samo ne crno-bela. Valjda zato i postoje ti ekstremi, poput hapšenja i benevolentne komune prepune osmeha i nebrige. Da se i sivi malko odmore pre naredne glavobolje.
