Stres, tuga, bezvoljnost samo su posledica novokomponovanog vremena u kome živimo. Što je vreme savremenije veća je izloženost hroničnim stanjima kako u domaćinstvu, tako i na javnim mestima i naravno tamo gde radimo. Tanka je nit od tuge do depresije recimo i obično ni ne zna se kada dodjemo u tako hronične situacije. Svaki dan, sat..Pa skup svih tih elemenata, tuge, lošeg, stresa nesvesno pretvaraju se u teška stanja i odlazak kod lekara dešava se kad je lice već obolelo.
Tada obično se prepisuju lekovi koji nekom pomažu a nekom i ne pomažu. .Ima i onih koji i ne idu stručnim licima već sami crpe neki unutrašnji mehanizam i bore se protiv nedaća…Reči tipa: „Baš me nešto snašlo“..“Nemam volje ni za čim“..“Tako sam depresivan“…Mogu se čuti na svakom koraku.
Ranije bilo je i sramota tražiti pomoć psihijatra, jer odmah okolina misli da ste ludi i niste svoji i gledaju vas drugim očima. Ruku na srce, i nije bilo nešto tih depresivnih situacija jer vreme bilo je stabilnije, fabrike su radile, bilo je pilića i krompira, regresa i pune plate..a prijatan zvuk iz lokalnih kafana mamio je da se udje, posedi i sluša živa muzika. Depresivnosti nije bilo ni u novčanicima, obično su bili solidno popunjeni i time mogućnost da imate pristojno za život.Ne za raskalašnost ali svakako za neku normalnost.
