Ponekada se zapitam zašto je ovoliko volim. I kako je uopšte došlo do toga? I da li je to dobro uopšte?
Ponekada pomislim da bi bilo bolje da je manje volim. Možda bi ljubav bila nekako…normalnija? Možda bi me ona tada više volela? Možda…na desetine možda mi prolazi kroz glavu…a onda ih sve zgužvam i bacim u kantu za optatke moje memorije i pomislim najjače, baš onako koliko i osećam – volim je! I baš me briga kako i koliko! Pa nisam na pijaci pa da merim i vagam težinu i količinu ljubavi. Znam samo ovako i nikako drugačije. Najjače, najiskrenije i najlepše!
Jednom, jednom pre, kada sam voleo, jedna osoba me je ubeđivala kako je moja ljubav previše jaka…kako bi bilo dobro da znam da volim slabijim intenzitetom…sada mi je jasno da joj nije ni bilo stalo. Pa ko ne voli da ga neko voli? Jako, najjače, najlepše. Ne voli samo onaj koji ne voli. Prosto.
Slatka je kao med, šećer i puna kesica bombona, istovremeno. Posmatram je i shvatam da će možda postati deo moje molitve. Ako se ljubav prema njoj pokaže kao ona prava…i prva, zahvaljivaću se Bogu u svojim molitvama svakog jutra i večeri što mi ju je podario. Eto, toliko je volim.
