Kažu u pedagogiji da se deca rađaju kao čist, beo papir, a zatim da roditelji vremenom upisuju određene poruke, kodove i pravila ponašanja, koji se jednim imenom nazivaju karakterom, tj. nekim sistemom vrednosti. Uprošćeno, to je pitanje dobra i zla.
U posleratno vreme, vreme malih „robinzonijada“, deci su se nametala određena pravila ponašanja. To je vreme naših dedova koji su svojoj deci, pismeni ili polupismeni, ipak prenosili neke osnovne vrednosti: ne ubij, ne laži, ne kradi! Zapravo, to pomalo zvuči biblijski, ali je osnovna poruka ipak stizala do tadašnje omladine daleko više nego što je to slučaj danas. Ono izuzetno važno jeste da roditelj detetu bude idol, ideal.
Sada dolazimo u jedno novo, moderno vreme gde je tzv. „globalni poredak“, kreiran od strane multinacionalnih kompanija, čuvene „trinaestorice“, raznih iluminata i sl. Jasan je, dakle, pokušaj zapada da poruše ono što je u srednjem veku bilo sve i svja prostom narodu: religiju (hrišćansku, islamsku) i na njihovim ruševinama nametnu jednu novu, savremenu, zvanu-novac, moć. Tu za čoveka više nema mesta, on postaje rob takvih nameta. Sve to dolazi iz Amerike od raznih Rokfelera, Rošendova, Bildenbergera, koji od Holivuda, prvih filmova i dalje, nude nove obrasce i ruše stare. Za one koji još nisu razabrali poentu, zaključak je vrlo prost:
U takvim i u takvim okolnostima, primorani smo da se borimo za opstanak i egzistenciju, u trci smo sa vremenom, novcem, sa samim sobom i tu za decu jednostavno nema vremena! Ili što bi se reklo u onoj čuvenoj pesmi: „KUĆA-POS’O, POS’O- KUĆA!“, a kuća nam dođe kao autobuska stanica- samo prolazno mesto u svom tom džumbusu. Umesto da čovek bude sa svojom porodicom gde u tom prisnom zajedništvu zapravo nastaje vaspitanje.
Deca na raskrsnici: Kuća-pos’o, pos’o- kuća
