spot_img

Kad te se setim

Foto:Marko Marković
Foto:Marko Marković

Znaš kako nedostajanje
ume da ukroti reči.
U ćutnji niz horizon neba
bez krila ti letim.
Piši. Piši,
da se ne survam u ponor.
Progovori i pad moj spreči,
da te čujem od grmljavine
jače.
Reci mi, da li znaš,
kad iz oblaka kiši
da li to nebo plače?
Ili je to možda romor
moje ljubavi
kad te se setim.

Znaš, kako nedostajanje
ume da me smiri.
U sobi bez prozora
jedini vidik ti si
i njemu umoran sve jače
letim.
Piši. Piši,
da ne stane dah
i ovo srce što ispod
košulje viri.
Reci mi, da li znaš
kad iz oblaka kiši,
da li to svemir plače?
Ili to moja ljubav
ko sunce visi
kad te se setim.

Prethodni tekst
Sledeći tekst
Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.