…i dođe mi tako
da u osami tužnoj
isplačem opet
već isplakanih milion suza
za svako biće
ovog smrtnog sveta
za svaki prvi
udah novorođenčeta.
Eh,
smrti mračna
reci, jesi li kivna?
Na život, na radost, na skromnost,
na setu…
Dal’ možeš sama
bez života da postojiš?
I zašto moraš da se rodiš u svakom detetu?
Posmatram stvarnost…
ovaj život što živim.
Svaku sitnicu- koja i mene čini.
Ja!
sličim vetru što odjednom dune
i bledi sam obris senke po mesečini…
Posmatram iznad sebe večno
sunce i nebo i sazvežđa daleka…
a pod nogama
čuperke trave prekrivene lišćem…
Samo je put naizgled ispred mene isti…
I da li je to sad u redu,
što sam se rodila i ja?
I što želim da svoj život savešću pokrećem.
Kažu, vreme je učitelj
svakome biću,
u učionici uvek drugačijoj, novoj
al’ bez obzira na pouku
i dalje sebično hrle neostvarenoj želji
samo na izgled interesantnijoj i boljoj…
Stid me još mori, jer i ja želim
izaći na svetlo iz nemirnih noći
čeznem da šapat rika mi postane,
dok izgovaram:
Ljudi!
Zamenimo savešću sve, nesavesti moći!
Pomolimo se!
I pomozimo ljudi!
Pružimo ljudi- ljudima ruke!
pa neka tako za navek ostane
pobedimo zle opčinjavajuće zvuke.
Umanjimo ljudi, sebi i svojima
iskrenim savesnim dobrim delima
ove naše zemaljske samrtne muke.
