Jedan san mi se usnio jasan,
a bila je noć ko druge mnoge:
U snu tom sunce u predvečerje
sa svoda spušta umorne noge,
na dugačkoj od drveta klupi
što odavno već poče da bledi,
mirnog lica moj duhovni Otac
čekajući mene zamišljen sedi.
Na klupi toj kraj desne mu ruke
dva venca stoje, čini se veća:
jedan venac od oštroga trnja,
drugi od divnog, mekoga cveća.
Uze u ruku onaj od trnja.
Pomislih bol me velika čeka.
Lakše je ako na glavi stoji
onaj od cveća mirisna, meka.
Očevoj ruci povuče mene
nekakva sila, velika, moćna
A nebo tamno poče da pali
sva svoja svetla čarobna, noćna.
Na glavu moju polako spusti
trnovit venac Očeva ruka.
Milina obuze dušu i telo,
ne bol i patnja, ni teška muka.
Njegovo lice bistro i čisto
tog trena obasja hiljade sveća,
dok vetar odnosi sa stare klupe
sad već uveli venac od cveća.
