A bila je to samo još jedna od stotinu oronulih kućica, baš onakva kakvu su vam predstavljali vaše bake i deke, od slame i blata, koja je svedočila o načinu života ovdašnje porodice. Ovde, reklo bi se nije bilo nikoga. Jedino što ju je prekrivalo bila je lijana, koja je puzila uz sivkaste pukotine, oslikavajući dlanove starijih ljudi. Zapuštena i sama, obojena čežnjom i nostalgijom za ljudima koji su živeli nekada u njoj, stajala je i čekala nekog koji bi uneo malo smeha kroz odškrinuta vrata. I naizgled jako naivna, dočekala je svog neznanca.
Tamnim očima zagledao se u kuću. Prigušenim pogledom, baš kao što beše sama unutrašnjost ovog doma, ukazivao je na nevidljivu liniju koja odvaja mestašce od svetlosnih zraka, neravnomerno raspoređenih rasplamšivača njegovog umornog lica, strepnjom namirisanog. Rekla bih imao je jedno tridesetak godina, ne više, mada, nosio je prilično stare i na pojedinim mestima prosenčene pantalone, sa već ušivenim zakrpama koje govoraše o ranama, o puno dubine i čistote njegove duše. Prožet tišinom, zajedljivo se usudio da širom otvori vrata, koja na trenutak zaškipaše, i zakrpe ponovo zaplakaše dodirnute ekserom, kao prvog dana kad behu ušivane.
Možda je to bila samo jedna od kuća koja ga je, kao kakvog istraživača jako zanimala, pa se nehotice ušunjao u nju… Krenimo za njim, verovatno vas, kao i mene, zanima razlog njegove posete ovoj prizemnoj kući, obučene haljinom samoće.Na trenutak je ustreptelo zaustavio svoj korak ispred samog ulaza, oznojenih ruku, dok su njegovo lice šarali jako tmurni izrazi, polukrive crte prevlačene preko sloja bezdašnosti. Svakom sekundom približavajući se isturenom donjem delu lica, usnama, ono postajaše sve bleđe i bleđe, a ruke kao da padoše pod okrilje panike.
Ušao je. Začuo se snažan odjek i lupa skoro raspadnutih vrata.Zalupio ih je jako za sobom, da li od znatiželje pa je slučajno ispustio bravu, ili od straha koji je sve više oblivao njegovo telo.Ili je možda želeo da na miru oslušne tišinu, ne bi li mu prošaputala uspomene na vratu ustaljenim tragovima. Šetao se, krećući se od jednog do drugog kraja sobe, tražeći nešto. Na prvi pogled, reklo bi se po njegovom izgledu, da je bio žedan, ili gladan, pa je tražio neštoda pojede, ili pak mesto gde bi mogao da provede noć, odmarajući od teškog puta.
Međutim, izgleda da to nije bio njegov razlog posete.Zbunjujuće je bilo njegovo ponašanje, pa čak i ishitrena reacija, kada je zaledio svoj pogled na tačku u kojoj su se spajale ivice zida, ispucalog kreča, davno nanetog. I kao da ga probode strela u samu srž, najednom, okrenuo se na sasvim suprotnu stranu. Zaustavio dah, a onda se osetio u vazduhu dubok, težak uzdah. Ne pomerajući pogled sa slike, čak ni treptajem oka, približavao joj se. Moram priznati, čudilo me je to što se pored tolike praznine našla jedna iskrivljena fotografija na ne tako stabilnoj strani zida, koja se svakog časa krunila, rušeći mrvicu po mrvicu okorele zemlje. Kada se malo bolje prisetim, bio je tu, zapravo, i jedan kofer, odmah ispod slike, prekriven mrežom satkanom od niti prašine koja gotovo da ga je progutala. On je prišao toliko blizu da je stajao direktno gledajući je. Ispružio je ruke ka njoj kao dete željno majčinog zagrljaja. Zajecao je nad njome, prislonio usne na gladak sloj fotografije, nežno miluju nečiji lik. Oči, dva tamna dragulja, zasijaše, preplavljene bujicama koje su donosile, smelo vraćale u njegovo srce scene iz ranijeg života, onog detinjeg. A onda se oglasila baš ona tišina od malopre, kojoj je bio prepušten. Slika kao da je promrmljala jedno pitanje, koje je ponavljala i ponavljala, čak da sam ga zapamtila, i sa sigurnošću ga mogu citirati „Setiš li se kad – kad reči koje pređoše preko mojih usana, onog dana kad ostadosmo sami, bez jedine žene koju voleh, tvoje majke, sine?“
Sve vreme se provlačila ključna reč i bol ju je ispisivala olovnim slovima „kajanje“.
Mladić, sav uskomešan, pade na kolena. Drhtaje više nije mogao da obuzda, njegovim telom kao da je vladao očaj, dok rukama stiskaše svaki komadić od kog zid beše sastavljen.
Progovorio je: „Oče…ubrzo poskida sve drhtaje, zašto me to pitaš? Znaš da pamtim svaki trenutak, pa čak i one kada nisam bio pored vas. Nisam bio, ali sada sam došao. Evo me, tu sam. Zajeca ponovo on.
Sećam se, kada me je prvi put dovela kod tebe na posao, u kovnicu, jer nisam imao gde ostati, a ni kog koga. Govorio si mi da se izgubljeni trenuci nikada neće vratiti, kao što čelik možeš pretapati iz oblika u oblik, vraćati ga, ali nikada neće moći biti isti. Nisam tada razumeo o čemu si mi govorio. Posmatrao sam kako se novčić po novčić prevlači prekotvojih, žuljevima poprskanih ruku, dok si mi pričao koliko tih u proseku 13,96 grama nama stvaraju krov nad glavom, sklonište od propasti i jada. Želiš li da ti priznam još nešto? Osetio sam taj metalizirani miris, legure bakra, čije značenje shvatih tek sada, ovako potišten i sam. Ostaće mi još dugo u sećanju, osećaj muke, napora i tvoje, oče, izdržljivosti, miris ljubavi i mukotrpnog posla. Rekao si mi da sam stvaram sebi život kakav želim, baš kao što se po kalupu kuje novac. Nisam te poslušao,oče. Ne zato što nisam hteo. Odvučen težnjom za bogatstvom, otišao sam bez imalo stida, a sada sigurno znam da to nije bilo vredno ni jedne suze koja je stidno iskapila poslednju nadu dok si noćima bdio nad poslednjom porukom koju sam ti ostavio.
Oprosti, oče! Molim te, oprosti mi!Da mi je da osetim još jednom podršku, i glavni deo za uspeh u životu, oslonac roditelja, baš ono što je sačuvalo dom naš od mnogobrojnih nedaća.
Navirale su mu uspomene, koje sve više dobijaše vrednost.
Oče, želeo bih ti ispuniti nešto što sam godinama odbijao. Od čega sam se plašio kad od mraka kada si me prvi put ostavila samog. Nastaviću sa negovanjem porodičnog posla. Bićeš ponosan na mene. I majka, takođe.“ Pomolivši se, poljubio mu je lik, iskreno nasmejanog na toj slici. Osetio je spokojstvo.
Mladić se naže nad koferom, čvrsto ga zgrabi, obrisa suze sa bledog, bezdašnog lica i usta. Dok prašina bojiše njegove skute, istrča iz prostorije, noseći spakovanu nadu u jedinoj uspomeni na oca. Ode.
Novčići života krenuše da mu kuju i stvaraju preostalih nekoliko desetina godina.
Novčići života
