Možda je bolje sve drugom dati.
I puteve prošle i prošle staze.
Možda taj drugi bolje shvati
kako se koriste i kako gaze.
Ja nisam bio baš putnik neki.
Od koraka mojih traga je malo.
Možda su bili previše meki,
il’ mi ne beše dovoljno stalo.
To nisu ni bili putevi moji.
Da jesu, ja bih sigurno znao.
Išao sam, eto, tek da se ide
i zato im ništa i nisam dao.
I posle svega ja još postojim.
U meni kucaju kretanja neka.
I možda sada u mestu stojim,
Al’ moja me staza sigurno čeka
