Šta je suština života? Odrastanje i postepeno pretvaranje nežne larve umesto u prelepog leptira, u najobičniju bubašvabu? Odbacivanje beskonačnog dečijeg maštanja zarad pronalaženja posla u struci i puko bivstvovanje dok se ne stekne uslov za penziju pa onda oko 65ete godine lagano u penziji krenuti u obilazak banja i bolnica?
Da li smo mi stvarno mi ukoliko pristanemo da ubijemo u sebi ono dečije i zamenimo taj nevini plašt, okrutnim i bezosećajnim kaputom odraslih? Da li stapanje u masu zaista iziskuje tako veliku cenu kao što je žrtvovanje najiskrenijeg i najlepšeg perioda u životu svake osobe? Da li zaista neko može svesno da zameni zvezdano, noćno nebo za užeglo, iskvareno nebo sivo od industrijskog dima? Gde je mašta? Gde su snovi? Gde su one curice koje smo jurili na velikom odmoru i čupali pletenice? Pa to se jedino malo izmenilo, više ne čupamo kosu jedni drugima, već slamamo srca sve do te tačke dok ne preostane ništa više sem malo hladnog pepela iz kojeg se nažalost ne može roditi novo srce sposobno da voli. Srce nije feniks da ponovo oživi nakon što jednom njegov plamen se ugasi. Klinci se ne igraju srcima, oni vole srcem a ne očima, ušima i dodirom.
Zar je bolje biti prazna mahuna iz koje su silom oduzete sva zrna čednosti, ljubavi, dobrote i ostalih dragulja koje sve češće nalazim samo u knjigama a sve ređe na licima i delima onih koji se zovu mojim prijateljima. Možda je u tome srž problema. Nastavili su da žive, prilagodili se, navukli maske ili su jednostavno pokazali svoja prava lica tokom odrastanja. A gde sam ja, gde si ti ostala u svemu tome? Na istom onom peronu sa kojega sam se zakleo da se neću pomaći makar po cenu da ostanem bez one koju sam jedino iskreno voleo. Malo je prekasno za to, ti si ipak ušla u mali kupe voza koji hrli ka svetu odraslih i njihovoj bezosećajnosti za kreativnost i maštu. Od mašte se ne živi, svestan sam toga, ali se takođe ne može uvek ni odbaciti sve ono što smatram za vredno. Premalo vremena, previše pitanja bez odgovora.
Kondukter uporno ponavlja svoj ustaljeni ritual godinama. Poslednji poziv za putnike koji bi da se ukrcaju. Previše puta sam čuo taj zov ili premalo da bih se usudio da te sustignem tamo gde sam nekada davno posustao. Posustaću pre ili kasnije, ali da te vratim, to nikada neću umeti. Kako bih i mogao da umem kada nisam umeo ni da te zadržim.
Slova na karti su izbledela od kiše i vetra, peron je prazan i hladan, košava pomešana sa kišom čini moj savršeni ambijent i jedini u kome osećam spokoj.
Mašinovođa će godinama nakon što ja prestanem da postojim, nastavljati da zviždukom oglašava da je voz krenuo sa međustanice ka svom konačnom odredištu.
Kiša dobuje o moj šešir i sliva se niz ispijeno lice. Pokušava da mi ugasi cigaretu, ali ne uspeva. Želi da mi pokvari votku, žalim verna drugarice, danas padaš samo za moju dušu, neka se ovo sivilo sa moje duše ili spere, ili poveća sa novim flekama koje ćeš mi ostaviti.
Vetar mi otima kartu, ili bolje rečeno preuzima. Dajem mu je dobrovoljno. Neka je nosi duž pruge, neka susretne staru poznanicu plavih lokni čiji mi lik već počinje da bledi iz sećanjam, ali jednu stvar nikada neću zaboraviti.
Njeno ime.
Košava
