Mogao bih da pišem koliko te volim jako dugo. Čitavu večnost. Nema tog papira, nema te olovke, nema tog vremena.
Ležim zagledan u kristalno, plavo nebo i u njemu vidim tvoje oči. Tvoj osmeh. Tebe. Zagledan u tebe.
Znam koliko si lepa. I iznutra i spolja. I srećan sam zbog spoznaje. To je to. Ti si ta.
Nisam ni shvatio šta se desilo, nisam ni trepnuo, a zavoleo sam te. Nisam ni pretpostavio, čak ni sanjao da će se to desiti sa tobom. Bila si neko koga nisam ni mogao, ni želeo, ni smeo shvatiti tako. Bila si. Sada nisi.
Defilovale su preda mnom. Kao na pokretnoj traci su prolazile…crne, crvene, plave…dok sam bio zagledan preko njihovih glava u njihova srca u daljinama…Tražio sam u njima ključ koji će otvoriti bravu. I pomeriti teška, čelična, masivna vrata koja se samo jednom razbravljavaju. Otvoriti širom da se nikada ne zatvore. Progvirila si kroz ključaonicu.
Ostao je još samo jedan korak, poslednji čin pre spuštanja zavese. Otvaranje tvog srca. Da li su ključevi u mojim rukama? Pitanje lebdi na mojim usnama dok posmatram tvoje.
