Svako jutro oblačim košulju leta
Samo da me osmehom sretneš u hodu,
Po njoj mi rastu cvet do cveta
Dok lebdim opčinjen po plavom svodu.
Ti ne znaš koliko srcu značiš
Kad baneš pa me pogledom ubodeš,
A onda čitav svemir naoblačiš,
Iz oka žednog kada mi odeš.
Niz prašnjav put se razlije boja
I cveće svene od teškog bola,
A ono što kucka ispod kroja
To je bez tebe mene pola.
Tek tada shvatim zašto postojim
I da sam samo maleni deo,
Uporan da se s tobom spojim
I budem beskrajno tvoj i ceo.
Svako jutro oblačim košulju leta
I hitam da te sretnem srneću,
Ko izgubljeno dugme koje čeka
Da skopčam ljubav u malu sreću.
