Nepoznanica u meni traje već neko vreme. Jutrom ustajem, gledam svoj lik u ogledalu. Sunce ušlo u dubine sumnje, da je potopi, izmami osmeh i vedrinu. Ledeni breg je na licu, Sunce se povlači uz krik. Ironičan osmeh u mozaiku sumnje izranja, istinu u oči sagledava, laž osvanula, vidljiva dolaskom svetlosti mozaika klackalice vremena, što donese splet okolnosti. Lako prepoznaš događaje, sabereš, oduzmeš, mozgalica iz ukrštenog mozaika ukaže ti pregled očima. Progledaš. Neiskrenost kao lažna sreća, obmana, kob, prevara i licemerje, krasi lik maske pajaca od ljudi pored vas. Pojedini su žalosni klovnovi svog života, večito u potrazi za sobom, svojom ličnošću. Žalosno, nemaju je. Na kamenom pešteru duše ostala, zabluda ih navukla na greh, pakost i zlobu. Presušila im mržnja dušu, ostala bogalj, pustinja gola. Hodam kroz misli i pitam se, otkud toliko zlo u ljudima, zašto? Čovek je ČOVEK, ne zver i zver štiti svoju vrstu, a ljudi se međusobno ljubomorom, zavišću uništavaju. Gledam svoje ruke. Oduvek sam davala koliko sam mogla, trudila se da svakome pomognem u granicama mogućnosti…Učili me da budem ČOVEK, ne zaboravim nikad najviše životne vrednosti ljudskosti, vrline, da poštujem i volim sve ljude, da smo svi isti i pred Bogom i da svako odgovara i ispašta svoj greh.
Kakve su moje ruke, prosudite sami…Oko mene ruke i ruke, svakakve. Polja života im sušna, pokosio ih zanos, zabluda mržnje. Laž ih omela, povela svojim putovanjima. Crne noći gutaju im zore nečiste, savest goli vrat steže, pritišće kajanje… Neki se sami brišu gumicom za kraj, kad maska padne i ukaže se lik pred nama, stvarni. Neokaljani idu po zvezdanoj stazi veličanstvenog, sjajnog, nebeskog svoda, što spaja Sunce u toplim dubinama njihove čiste duše, tamo gde srce zna i poznaje samo ljubav.
