Ponekad je saradnja s lokalcima dobra. Em su pri ruci, em te razumeju, em dele slične senzibilitete. Kao i za sve ostale delatnosti, ovo važi i za strip. Od takvih saradnji se formiraju strip grupe, umetnički krugovi, ozloglašene bande čiji je jedini i najgrđi zločin dalji razvitak kulture.
Doduše, nekad je dobro raširiti saradnju i van granica svoje zemlje. A Balkan, i pored svih svojih tendencija prema međusobnom ratnom razdiranju, nudi jedno izuzetno plodno tle za kolaboraciju. Naši autori su još za vreme ratova na prostoru ex-yu objavljivali stripove u slovenačkom Stripburgeru i hrvatskim Komikazama, a i obrnuto – hrvatski i slovenački autori su objavljivali stripove i ilustracije na srpskom terenu. Na nešto alternativnijim krugovima i Grci su radili sa Srbima, konkretno krajem devedesetih, a standardne su bile Crna Gora i Makedonija. Panbalkansko sarađivanje se popelo na znatno viši nivo nastankom strip serijala „Vekovnici“, kada se skoro ceo Balkan (retki i trenutni izuzeci su Mađarska i Albanija) udružio da priču leskovačkog scenariste Marka Stojanovića likovno uobliči sa tendencijom za nastavak. Naravno, ovo je vodilo i do saradnje sa srpskim autorima i van „Vekovnika“, a primera je previše za nabrajanje.
Logični korak koji sledi je, naravno, saradnja sa belim i crnim svetom. A ako postoji izdavačka kuća čiji gro albuma upravo predstavlja plod jedne takve saradnje, to je novosadski „Rosencrantz“. Scenarista Predrag Đurić je putem svojih scenarija sarađivao sa Špancima, Meksikancima, Amerikancima, Litvancima, Italijanima i još nekolicinom nama poznatih i manje poznatih nacija. U periodu od tri godine, njegova delatnost broji jedanaest albuma, koje potpisuje kao scenarista, sa najmanje tri još u pripremi. Samim tim, tematika različitih mu stripova je često jako slična, o čemu će biti reči nešto kasnije u tekstu. Jedan savršen uvod u rad Đurića je tzv. „postpetooktobarska trilogija“, serija od tri stripa tek tematski vezanih, ali vezanih dovoljno usko da zavređuju jedan obiman pregled.
Prvi u tom nizu je „Krik“, koji je u saradnji sa Đurićem crtao britanski ilustrator Den Gudfelou. Ovaj omanji strip priča jednu jako ličnu, jako tešku priču srpske svakodnevnice. Mladi Zoran, poslovni čovek sa gotovo nepostojećim uspehom, pokušava da pregura dane korak po korak, ali mu gotovo ništa ne ide. Majka mu sve više zadire u alkohol i obasipa mržnjom i njega i suprugu mu. Otac, ratni veteran, još uvek proživljava Vukovar, na najgori, kjubrikovski način. Brat mu zapada u loše poslovne navike (čitaj: dilovanje droge), dete mu boluje od nepoznate bolesti, a doktore, kao i ostatak ljudi na koje naleće – uključujući najbližu porodicu – to ne zanima. Auto upali samo kada on hoće, otkaz sa posla mu se kezi poput DnDjevskog zmaja u kritičnom trenutku, a drugovi dalje od opijanja i drogiranja nemaju mnogo perspektive. Gudfelou je bio odličan izbor za crtača „Krika“. Njegove pokrivljene figure i neoprostiv crno-beli stil neverovatno verno ilustruju izolaciju i apatiju kroz koju prolazi Zoran, a i nekolicina drugih, podjednako „šarenih“ likova. Čak i ono malo nade što Zoranove akcije nude (davanje knjige „Tom Sojer“ obližnjem prosjačiću) nije prikazano ništa manje tmurno od ostalog što se zbiva. Dodatni šlag na torti je prisećanje jednog bivšeg profesora na revoluciju (tačnije, petooktobarsku), kada je sve buktalo od optimizma, ali se nekako brzo srozalo nagore. Govor čoveka koji je svojevremeno prenosio znanje, a danas stanuje u garaži s mačkom koju želi da pojede i pacovom koji je tu čisto da se dodatno život ruga tom potrošenom čoveku. Čoveku u godinama. Čoveku kome je mladi Zoran sušta suprotnost, a opet dele istu sudbinu. Strip se i završava neraspletom. Sve ostaje isto, jedino što vreme i dalje teče.
Sledeći u nizu ove tematske trilogije je strip „Godina raka“, koju crtaju brat i sestra Diego Lopez Mata i Karla Andrea Lopez Mata. Dvojac se već ranije oprobao na scenarijima Đurića, konkretno na albumu „Put“, međutim u ovom stripu se vidi omanji pad kvaliteta u odnosu na prethodnopomenuti. Radnja „Godine raka“ je tek za nijansu optimističnija od „Krika“, i negde je na međi kada se poredi sa ostala dva dela trilogije. Stanislav Aranicki, pisac i najgrlatiji glas revolucije, dane provodi u beznađu – u svađi sa kćerkom, u nezainteresovanim posetama pozorištu, u alkoholu, i – možda ključno – nikako u pisanju. Ovo mu na kratko menja momak Jovan Koruga, mladi crtač oran da radi strip sa Aranickim o propaloj revoluciji istog tog Petog oktobra. Ono što sledi je priča puna novorođenja, razočarenja, propalih ideala, teških susreta i još težih uspomena. Sa jedne strane, tu je zastareli Aranicki, čovek kod kojeg se plamen pobune odavno ugasio i čije oživljavanje nije urodilo plodom. Sa druge strane, tu je Jovan koji vidi sve ovo sa zastarelim piscem kao jednu strastvenu impresiju, kao mladalačku želju za pravim podvigom, istu onu mladalačku želju koja neke mlade natera da odu u rat ili da se late socijalnog aktivizma. Naravno, taj i takav Jovan, pun života i ambicija, kreativan van svake mere, mora da iskusi preranu smrt, da za sobom ostavi maltene istu porodicu kao Zoran iz „Krika“, sa ožiljcima koji nisu isti, ali su dovoljno slični da dva mladića mogu da se poistovete. Aranickijev lik je, u biti, samo ekspanzija sitne uloge propalog profesora iz „Krika“, inteligentna individua koja je, povedena pravim ciljem, zašla u stranputicu života i sada ljubi ćorsokak.
Ljubljenje iz gornjeg pasusa doživljava i profesor Sveto Krčmar iz stripa „Uliks: Početak revolucije“, ovaj put saradnja na domaćem nivou između Đurića i Milana Anđelkovića. Bucmast, prepun stare slave i mukotrpnog negdašnjeg rada, Krčmar saznaje da lek koji njegova kompanija već godinama proizvodi i prodaje, „Fragnilan“, ima štetni uticaj na korisnike sa trajnim posledicama. U odbitku da ćuti o saznatoj informaciji, Krčmar postaje otpadnik u očima neupućene raje i gramzivih poslodavaca mu, te počinje njegova borba za goli život. Porodično se otprilike drži dobro koliko i Zoran i Aranicki iz prethodnih priča; žena ga muze za svaki dinar, a sin mu je na valjanoj stazi propalitetluka. No, za razliku od prethodna dva stripa, ovde oštećeni naukom prekaljeni čovek dobija satisfakciju. Grupica klasično vojvođanskih momaka ga nalazi i spašava, te odeveni u odeždu Bitlsa (konkretno kostime sa albuma „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“) pokreću novu revoluciju, pod vođstvom sveže izbavljenog profe. Grupa nosi ime „Uliks“, naziv najkompleksnijeg i najinteresantnijeg dela Džejmsa Džojsa (po mišljenju ovog autora), i poput Stivena Dedala, svi oni učestvuju u preporodu, ličnom koliko i društvenom. Krčmar, suprotno sudbini Zorana i Aranickog, dobija drugu šansu i koristi je. Kako i završiti postpetooktobarsku trilogiju negoli novom revolucijom?
Mnogo je varijeteta u ovim stripovima, ali se neki elementi gotovo vidno ponavljaju i provlače duž glavnine narativa. Porodica je uvek ta koja prva strada. Zoranova supruga nije ni na kakvom boljem položaju od njega, a Damoklov mač nad sinom u vidu bolesti bez leka ne pomaže situaciji. Naravno, roditelji u rasulu uma prelepo dolivaju limunov sok na ranu. Kod Aranickog je to istanjen odnos sa kćerkom, svađe koje su istovremeno žučne i tesne, glasne i neprijatno tihe, i koje se tek prividno razrešavaju pri kraju velike tragedije. Tragedije koja obogaljenom Jovanovom ocu, takođe ratnoj žrtvi, baš i nije trebala. Iako Krčmareva porodica ne pati od tih boljki, pate od nečeg trajnijeg, na neki način i više poražavajućeg; supruga je klasična pokondirena tikva, sa glamurom i parama na umu. Sin, s druge strane, je razočaran u sebe i sve oko sebe. Verovatno zato i ginu oboje neceremonijalno, što i Krčmar i čitalac saznaju putem vesti. Drugi repetitivni element jeste „razočarani akademik“. U „Kriku“ je to tek slučajni prolaznik kojeg Zoran poveze do njegove garaže, slatke garaže. U sledeća dva stripa ti akademici zauzimaju glavne role. Svakom od njih je slika o nadolazećem svetu tmurna sa malo mesta za napredak, a tek je jedan iskoristio to malo na najveći mogući način. Aranicki je to pokušao i uspeo da ubere tek jednu malu pobedu (pomirenje sa kćerkom).
Treći, nešto primetniji element, jeste komunizam viđen kroz ružičaste naočare. Đurićevi scenariji se opsežno bave komunizmom na ovaj ili onaj način, sa par izuzetaka („Put“, „Nova Panonija“, „P. S.“) i pretežno služe kao kritika modernog, kapitalističkog režima koji opseda gotovo čitav zapadni i kakogde istočni svet. Ovaj drugi deo je pogoto vidljiv u „Kriku“, sa korumpiranim poslodavcima i letargičnim lekarima. Međutim, barem u slučaju „Godine raka“, vidljiva je i fina kritika na revolucionarni, antikapitalistički sistem. Nekadašnji saborci Aranickog mahom sede po kafanama i ubijaju sebe čašu po čašu. Na pitanje „što nešto ne učine protiv trenutne vlasti“, svi stidljivo okreću glavu i nastavljaju sa porocima. Savršenog sistema na ovom svetu nema, i iluzorno je misliti drugačije. Fino je videti da je i scenarista ovoga svestan, da i tome ima mesta u većoj slici.
Glede kvaliteta, ako se uzme cela trilogija u obzir, on opada iz stripa u strip. „Uliks“, i pored velike poruke i ambicioznog zaključka cele priče, više deluje kao bajka, sa par naivnih pristupa narativu i prebrzih tokova u pripovedanju. Takođe su ideali i ciljevi prikazani na previše idiličan način, a manifest grupe „Uliks“ na kraju stripa više naglašava tu naivnost no što vrši ikakvu svrhu stripu. „Godina raka“ lepo funkcioniše kao priča za sebe, s tim što ima povremenih bespotrebnih i mahom neiskorišćenih rukavaca priče, poput potajne veze Jovanove devojke Vesne i druga mu Filipa, ili dalje razrade Katice, kćerke Aranickog. Samim tim, „Krik“ deluje kao najpotpunija priča, verovatno zato što je više lična no ideološka. Zoranov lik je umnogome sličan i ostalim na koje čitalac naleće u „Kriku“ – svi su dovoljno stvarni da se svako može na ovaj ili onaj način poistovetiti sa njima. Priča počinje i završava se istim tonom, nema pravog kraja niti pravog početka, nema adekvatnog rešenja niti ikakvog izlaza. Jednostavno je to što jeste, presek društva na onom najintimnijem, najprljavijem, najčovečnijem nivou, a kada se sagleda i sa tehničke strane, crtež to savršeno dočarava, kao i kadrovi, dijalozi, tihi trenuci, plasiranje likova – sve se lepo uliva u jedno ušće očaja.
No, i pored mana, postpetooktobarska trilogija je odličan uvod u pisanje Predraga Đurića, odabir priča koje „Rosencrantz“ želi da ispriča, a vala i u priču zvanu „kvalitetna saradnja naših i nji’ovih“. Optimizma na kašičicu u beskraju tmine i očaja – recept za kvalitet, uz zagarantovane repete.
