„dobro jutro sudbino“
Dolazi, odlazi. Leti. I zimi i leti.
Ispružio sam dlan gledajući liniju života. Kao, postoji verovanje da tu negde, baš na ispruženom dlanu možeš videti koliko ćeš živeti na ovozemaljskom svetu. I kao ja to čuo, i ispružio dlan…i ona sletela.
Sav u čudu, posmatrao sam to čudo. Isprva, nisam verovao svojim očima. Mislio sam da sam dovoljno poživeo da poverujem da prava ljubav ne postoji. A onda – šok.
Ne veruj, tj. veruj. Kada ti kažu da su neke stvari nemoguće, veruj mi da su moguće. Ako nekad, bilo kada, kad god pogledaš svoju liniju ovozemaljskog bivstvovanja…pomisliš da je nešto nemoguće…da prava ljubav ne postoji – varaš se. Baš kao što sam prevaren bio i ja.
Prevare su sastavni deo života. Dešavaju se i najboljima. I ne treba o tome čovek preterano razmišljati. Treba ići napred.
Ljubav je ptica. Odleti, ali i doleti. Sunčano jutro, svežina, plavo nebo, i ona…na dlanu.
