spot_img

Pusti da tečem i da protičem

Foto: Marko Marković
Foto: Marko Marković

Pusti da tečem
i da protičem,
da obale daleke dotičem,
ostavljajući trag.
Neka se sunce
u meni ogleda,
nek budem delić nečijeg pogleda
što mi je drag.

I nek se razlijem na svim stranama
sa svojim vrlinama
i svojim manama.
Pusti da tečem
i da protičem,
ne sputavaj me branama!

Pusti da tečem i da se spasim,
i neka u zagrljaj obala znan
pohrlim smelo i sva nabujam,
odmorim kratko na rukavcima,
pa opet daljinama
u svim pravcima,
žuborom pesme da se oglasim!

A ako zauzdaš reku u meni
koju je stvorio neki izvor skriti,
pukotine će u meni stvoriti
pa će u tamu vrtloga zaći
i sve će razoriti!
Neće me biti!
Više me nikada nećeš naći.

Zato,
pustite reke neka teku,
daljinama jure,
slobodno šire!
Jednom će sve one do mora stići,
i onda će
zauvek
da se smire.

Divna Lulić Jovčić
Divna Lulić Jovčić
Slikarstvo i poezija – večita žudnja u traženju nekih viših čežnji, put ka svetlosti... Čovek može biti ptić ili ptica, prizemljen i u letu, sa i bez krila, kao deo jata ili solo letač, kao misao ili uspomena, kao poruka i znak, kao vreme i nevreme, duša što vrluda u potrazi. Tražeći svetlost, sve dok leti, mesto mira ne nalazi. Nema mira do Sve-mira, ni svemira bez nemira. Sve dok leti...