Ne umem više da
hodam po zvezdama,
odrastao sam naglo
i detinjstvo mi
u sećanju gasne.
Evo, već tri leta
pokušavam srce
da prodam.
Neće ga niko.
Prazno i presahlo
od čekanja
za lastama koje
odveć kasne.
Ti znaš da voleh
tvoga glasa zvuk
i pev ptičiji
što dan osunčan tvori.
Evo, već tri godine
kako traje muk.
Pokušavam da
te oživim
al, neće!
Sada sam ničiji
i od dalekog sjaja
zvezda,
krv moja luda
gori.
Ništavan ko sen
pred burom tmine
i bez tebe slep
ko puž u klasju.
Evo, već tri života
minuše ko tren.
Uzalud pokušavam
da ulovim zvezde rep
al’ uvek mine.
Sad sam spreman
za put i žiznj
surovu, pasju.
Pa zato, ne pitaj više
otkuda zvezdi rumen
u carstvu hladnog leda
što pada tiho
po lugu.
Evo, već tri veka
da vetar priču briše
i pretvara zvezdani
grumen
u našu divnu tugu.
Al’, ipak,
ona još gori
i ponoru se ne da.
