Zoran Simić Japanac, rođen je 10.07.1970. u Jagodini.
Završio je Gimnaziju „Svetozar Marković“ u Jagodini.
Član je Književnog kluba „Đura Jakšić“ i Udruženja balkanskih umetnika.
Objavio je dve samostalne zbirke pesama „Misionar ljubavi“ , „ Tehnološki višak“ i ove godine treću elektronsku knjigu pod naslovom „IZ DUBINE DUŠE“ .
Radi u Istorijskom arhivu za srednje Pomoravlje u Jagodini.
MISLIMA PROTIV UROKA VREMENA ili tek nekoliko reči o poeziji Zorana Simića Japanca
Suludo je neko vreme nastupilo pa čovek ne zna da li pesma ima ljubavnu ili socijalno obojenu ljubavlju nijansu. Dakle, ovo nisu poslednji stihovi ovog „Tehnološkog viška“, već put ka nečemu što ga tek čeka na kaldrmištu bez kružnog toka i putokaza te ga vraća u ulogu koja mu rođenjem pripada i „Misionar ljubavi“ stihovima „IZ DUBINE DUŠE“ oživljava.
On Zoran, ali nadasve Japanac ne dozvoljava da mu vreme boji klikere, mada često u predahu samoće odzvanja noćnim zvucima i u crno obojen traži izgubljenih duga izmešanu nijansu.
Ume taj boem da voli, mada ne voli da deli ostatke, jer da je ptica, već bi odavno odleteo iz gnezda u kojem samo praznicima pod postaje podijum za mrvice.
Čeličan je, a opet savitljiv u rimovanom stihozborju, gde rima nije prioritet, već misao življena zauzima tron poetske postojanosti.
Daleko je on od predaje, mada često izgleda da je izgubljen u bitku koji je rutina življena izazvala na ratište u kojem nema vremena za ludilo i predaju, jer svestan je da ga je Bog prokletog stvorio i da pored toga što ima sve, ipak robuje nećujan u svom „ludilu“, jer izgubljen najčešće na kapijama snova još uvek stoji kao kip u liku prosjaka.
Teorija književnosti bi imala dosta zadataka za analizu i u ovom malobrojnom zbiru pesama raspoređenih u cikluse, ali već odavno je poznato da zbirku ne čini matematičnost, već poetičnost duše koju ovaj autor poseduje, a to se očituje kroz njegovu tematsku raznolikost.
Svi smo mi pomalo zaboravljeni „WOODSTOCK ’94“ i zato dodajmo životu nijanse koje nam nedostaju i uplovimo u ovo stihozborje duše, ali svesni da se trenutak u kojem težimo da postanemo celina ne meri vremenom, već dubinom duše i ribarskim strpljenjem, jer i kad plovak tone, udica još uvek ne zna da li je na pravom mestu riba zagrizla mamac ili nju.
Živimo učeći od prirode, poljubimo plen i pustimo ga na slobodu, jer tako to čine poetski ribari koji jutre na nepresušnom izvoru poput Zorana, svesnog da je zastava u celini crveni krug kojoj bela dođe kao zbir svih životnih nijansi.
Ulaz-izlaz
to je ovaj život.
Dijana Uherek Stevanović
ULAZ-IZLAZ
Smrad od kiselog kupusa
okupirao je ulaz-izlaz
prevrće mi se želudac
ionako nisam nameravao
da izađem
Samo pomisao na tebe
gadi mi se kao ulaz-izlaz
ispijam hladno pivo
jedino je ono dobro
u ovo vreme
Zveckaju klinci po parketu
mog komšije, iznad mene
klinci mi zveckaju po mozgu
kako da mi stepuje
Fred Aster
Sve u svemu još jedan dan
svršiće se u podmukloj noći
biće to još jedan protraćen dan
u ovom životu
ako se ovo zove život
Ulaz-izlaz
to je ovaj život.
CRNO
Nemam para za novu turu
osećam se kao posran
kao zatišje pred buru
sprema mi se novi dan
I paklica je na izmaku
pitam se šta je sledeće
svetla, a ja u mraku
maštam nešto izleteće
Čeka me put do proklete kuće
i krevet kao po običaju
pod posteljom ništa vruće
podmukla tišina u mom kraju
Crno, sve je protiv mene
sećanje je jedini zrak
da nije te prohujale žene
u meni bi bio potpuni mrak.
WOODSTOCK ’94
5:49 Te-ve radi
neki koncert mi se kezi
Woodstock ’94 tako kažu
Lako je pijancu da nađe razlog
da pije, da se napije
tako i ovima da sviraju do zore
Kroz spuštene roletne
probija se svanuće
iza mene čeka krevet
da me od ludila sakrije
Ja se još uvek nalivam
svetlim, ledenim pivom
prebrojavajući vlasi njene kose
što je ostala na čaršavu
Sedim, pijem i razmišljam
koja će me bitanga probuditi
u podne, zvonjavom telefona
valjda neću opet ustati na levu
Žena, nekada je bila lepotica
nekada sam imao mokre snove zbog nje
odlazi na posao naspavana,
ali ipak umorna od seksa i života
Gledam je tako sa terase, kako
leluja spuštenim dupetom
pomislivši na njenog debelog muža
koji je učinio takvom.
Da li ću ja nekada, kao on, uništiti lepotu?
6:14 i dalje Woodstock ’94
ti su muzičari stvarno neumorni
svaka im čast
ja odoh da spavam.
EJ, MAN
Ej, man
koji je ovo život
galoni piva
prožeti cigaretama
Sa njima pokušavamo
da pobegnemo
iz ove učmalosti
Ej, man
gde su ljudi
oni pravi, živi
kao ja i ti
Ljudi koji čekaju
koji ne jure
za uzaludnošću života
slavom i vlašću
Ej, man
skupimo prnje i brišimo
dok nas ne preplave
neke iskvarene duše.
BEZ ODGOVORA
Opet piješ?!
Kažeš, podsećajući me na moje stanje
zalupljuješ vrata i odlaziš
ne čuvši odgovor, moju tišinu
Mir
ponovo sam, ponovo slobodan
ponovo čist, ponovo rođen
Legnem pa ustanem
sednem pa ustanem
padnem pa ustanem
celi božiji dan
Iznad mene vasiona
oko mene ludilo
daleko je ta vasiona
zato sam poludeo.
FAJRONT
Bluz pre svitanja
označava kraj skitanja
više se ništa ne toči
šta je pijeno, to je ispijeno
Mamurni ljudi
još uvek nešto šapuću pre zore
stolice su dignute, svetla se gase
šanker izgovara famoznu reč: „Fajront“
Bog se smeje
dok sanjivim očima posmatra odozgo
sapliće nas grešnike
koji se vraćamo kući
Opet ću prespavati dan
valjda ću dočekati noć
ako pre toga
bog ne izgovori famoznu reč: „Fajront“.
