Mlađani prijatelju dragi,
da si većte sretno gnezdo svio,
koliko bi mene imao u svesti,
da l’ bi buđenja kraj mene snio,
uz čari duha i prelesti?
Želiš li baš moja zrela leta,
il’ to tešiš jedno od nas dvoje?
Da l’ nečija vec si slatka meta,
pa lepršaš dok ti kapu ne sakroje?
I šta sve u tvojoj duši cveta:
je l’ ti u glavi devojaka četa,
da l’ si rob od svojih snova spleta?
Ovih godina, zbilja, u ljubavi
i mene drže neke slatke varke,
neki uzleti stidljivi i gubavi,
što se slome o bokove barke.
Pa, znajuć’ te od šarma i vrlina,
rado bih te prizvala u naše dvore:
lepo je spreko brda i dolina
imat’ koga za prisne razgovore.
A kad se iznedri koji treptaj strasti,
koliko li to trajnim obzirima smeta:
Želimo li prosto praskozorja krasti,
il’ postavit’ temelje nekog novog sveta?
A i šta ce, brojna, draga čeljad kasti…
Svest mi ova ne da, mili stvore,
u meni znanim okvirima postojanja
bezbrižno vrcat’ slatka obećanja.
Pa, ako bi vredeo trenutni uzitak,
pokreni lađu što će pučinu da ore,
al’ pripremi mi i opojni napitak,
pa mi dođi, svakako dođi pod prozore.