Nekud jaše kauboj
sigurne ruke i svetloga srca,
on spokojno na vernom belcu kaska,
(a bistri đogat, takoreći gotov
da kritički proćaska!)
spokojno, s cigaretom, ali neće časiti časka
ako dođe do nekog praska,
da sa veštinom i razumom uskoči
– malo da se pucaljka, i hitrina otkoči,
malo će trebati mudrog zaobilaska
dok se nevolji ne pogleda u oči,
ili dok se nepravdi ne smakne maska.
Zna ga Arizona, Juta, Nebraska…
ali neće on mnogo slušat’
to što mu laska.
Neće on lovore, al’ možda ga nagovore
za posedak uz dobar ručak
sa malo sosa tabaska,
i za desert slatke kaše;
evo, biće i da malo uz muziku zaigraše,
ali svakako ne mari Tom mnogo
za dignute čaše, ni za tako lepršave snaše.
Malo se i dosetkama izgađaše,
ali već će se razigrati karte, a možda i flaše!?
No, gde je sad…
Evo, ohlađene koltove u korice paše,
i opet, usamljeni kauboj u suton jaše.