Пре десет година година у Београд је из једног града у Шумадији стигао брачни пар Гарић. Дошли и остали. У свом месту су били угледни просветни радници па си се и овде лепо снашли. Мало познанство, мало рођаци, политика, везе и, Милан је после две године постао поново директор у једној од основних школа а супруга Соња предаје хемију у гимназији.
Није много боље ни овде, мале плате, штрајкови… све скупо. Тешко се живи, можда и теже него у завичају. Соња узе неплаћено одсуство и оде неколико месеци код сестре и зета у Швајцарску одакле се врати са нешто уштеђевине. Новац уложи у мали козметички салон у једном од београдских насеља. Уз велику јурњаву и исцрпљивање некако су састављали крај са крајем.
Соња је водила посао у салону који је, ко зна због чега, назвала „Лабуд“. Милан, који је увек држао до себе, надмен, егоцентричан, све гледа са висине, се стидео ове „додатне делатности“ и, колико је могао, прикривао је од свих да се они, Гарићи, баве тако прозаичним послом као што је сецкање и турпијање ноктију, цеђење митисера и сл. А ако би неко и сазнао окретао је на шалу: „ Знате ви Соњу, не може мирна…“
Докле смо ми интелектуалци стигли, мислио је Гарић, професори а клечимо и увијамо се око неких простака. Соња је, наравно, на све то другачије гледала. Практична и вредна није се стидела ни једног посла нити је своје занимање професор хемије сматрала толико значајним и узвишеним да не био могла да ради и нешто друго што јој доноси какав – такав приход. Напротив, посао јој је чинио задовољство а нова познанства користила је на најразличитије начине у свакодневном животу. Ширио се круг људи са којима је долазила у контакт и увећавао се број њених познаника а по некада и пријатеља. Овај посао је за њу био доказ да може и на други начин да се снађе у животу а не да зависи од дипломе коју је стекла на факултету.
Овде је чак било веселије и забавније. Школе су постале хорор места, надрнданих колега, распојасане деце, надобудних родитеља, синдикалаца, политичара, социјалних случајева.
Директор Гарић никада ни пред ким у школи није поменуо салон „Лабуд“. Чак је међу колегама важио за једног од строжих директора и одржавао је неку, често непотребну, дистанцу између себе и колега. „Служба је служба а дружба је дружба“ – рекао би по некада. Као да је остао да живи у прошлом веку.
Подсвесно се мало и поносио што се његови чиновници штрецну кад га виде онако крутог и уштогљеног када уђе у канцеларију. Плате све мање па и радна дисциплина све тања. Колектив је таласао али Гарић се није дао.
Али, у последње време и Миланче стаде на низбрдицу. Сујета му је била све угроженија па богами и достојанство је доведено у питање.
Соња није могла све да постиже сама па је „Лабуд“ почео да губи муштерије, чак и оне који су могли да плате себи луксуз звани лепота. Приходи више нису били такви да могу да плаћају две раднице. Прво их је напустила Ивона а сада то најављује и Цеца.
У кући Гарића све чешће су избијале свађе. Милан је предлагао да затворе салон а Соња инсистирала да и он засуче рукаве и да он и она поподне раде заједно у салону. Наћи ће још једну радницу и салон ће да опстане и солидно послује.
Који бре углед!? Треба да се преживи ова лудница! – узвикнула је Соња – Сећаш ли се шта смо се наслушали за време инфлације. Мислиш да ти људи, наше колеге, нису имали углед. Само га ми имамо. Када је онај младић затекао свог бившег професора како претура по контејнеру. Новине су писале! А наш колега Лазић? На пијаци је продавао своје половне сакое. И они су имали углед али и храброст да се боре. Е па сада клизамо ка том времену.
Неће бити. Ти као да не читаш новине и не гледаш ТВ. Кажу да нам је све боље а да ће нам за две године бити супер – полуиронично одговара Милан.
Људи не могу да живе од плате а ти би хтео да живиш од угледа. Окрени се мало око себе. Бобан, дифовац прави женске чарапе и са женом продаје около, директори фирми држе неке приватне прчварнице а ти запео са тим „ шта ће да нам кажу“. Ко бре! Ко! Јесу ли ти око нас са друге планете.
Зна Гарић све то и зато ћути. Зна да је Соња у праву и у себи јој се диви због те снаге. Ломи се.
Једног дана преломи. Уђе у салон обуче бели мантил и први пут процеди кроз зубе: Изволите, шта желите?
Тако започе двоструки живот и Милана Гарића, последњег бастиона професорског достојанства. Соња га задиркује: Јоој каки си ми леп у том белом мантилићу, ма ки уписан, ки Лабуд.
За разлику од Соње, која је весело чаврљала са муштеријама, размењивала мишљења, новости, трачеве, он клијенте готово да није ни гледао. Није им памтио лица или се зближавао са њима. Његов максимум љубазности био је да се по некада насмеши, климне главом или каже – па да. Па да.
Временом је почео чак да открива и добре стране овог посла. Опуштао се, празнио главу, решавао у проблеме с посла, доносио важне одлуке са турпијицом у руци. Није било лако али овај новац им је попуњавао празнине у џеповима које им је држава направила.
Али, једнога дана, Соња није радила, нешто се разболела, а он сам у салону са муштеријом. И? Госпођа испружених ногу, заваљена у лежаљци, читала је новине. Само је рекла депилација и продужила са читањем. Миланчету је то нарочито мучан и понижавајући посао. По навици није гледао муштерију. Окренут леђима припремао је шта треба. Када се окренуо видео је две дуге лепе ноге, савио се и прешао руком преко тих голих листова. Новине се спустише и зачу се продорно:
Ју, директоре!
Гарић скочи као опарен: Колегинице!
Те лепе ноге припадале су никоме другом до згодној биологичарки из његове школе. Сенка Пашић! Отвори се земљо, рушите небеса, удрите громови!
Извините, заиста нисам знала – смешкала се збуњено биологичарка, вуцкајући ократку сукњу према коленима.
Хм, хм, ништа, ништа хвала лепо – нешто је ваљао Миланче – Ово нисам ја, то нисте ви, нисам вас видео , нисте ме видели… Све више је тонуо замуцкујући несрећни диша Гарић М. и сам повлачећи колегиници сукњу преко колена и чинећи ситуацију још смешнијом и глупљом. Већ је видео Сенку како својим криупним лепим очима колута по ћошковима: „ Замислите само…“
Наравно у школи му ово нико није поменуо. Соњи су сузе пошле од смеха када јој је испричао па је Миланче недељу дана према њој односе спустио близу нуле.
Учинило му се једанпута, али није сигуран, да је у ходнику школе неко викнуо „ Лабудеее“. Није се окренуо. За сваки случај.
Крвнички је одмерио наставницу музичког која је предложила да води децу у позориште да гледају „Лабудово језеро“. Нагло је погледао лево десно. Сви су имали уобичајене фаце.
А Сенка Пашић? Пааа, по некада, или му се само чинило, би га погледала право у очи. Дуго. И некако дубоко, загонетно, снено.
Јао, јао, јао.
А „Лабуд“? Још увек ради и у њему професорка хемије Соња Гарић и он лично, професор историје Милан Гарић – Диша. Ево, пре неки дан, уђе неки дугајлија у салон. Једва прође кроз врата.
Депилација – каже. Мада је атеиста по убеђењу Миланче се прекрсти и левом и десном. Насмеја се па приону на посао. Шта да се ради.
Само још годину две па смо на коњу. Сви. Тако кажу на ТВ.
