Neđo Ćićo Stojanović, rođen je 14. novembra 1963. godine u Gornjem Đevanju, Zvornik, BiH. U Beogradu živi od svoje osme godine.
2006. godine objavljuje svoju prvu knjigu, knjigu proze – „Godina dečaka umivenog suncem“.
2007. godine objavljuje roman – „Beli cvetovi“.
2008. godine objavljuje još jednu knjigu proze – „Kud hodim pod mesečinom sjajnom“.
2010. godine objavljuje knjigu pesama – „Godine na struku trave kojoj sam zaboravio ime“.
Član jeUdruženja književnika Srbije, a već punih pet godina predsednik jednog od najznačajnijih književnih klubova u Srbiji, Kluba pisaca Čukarica.
Organizator je brojnih književnih manifestacija: „Pesničko proleće Čukarice“, „Susretanja“, „Ada“… kao i književnih tribina na kojima su do sada učestvovali mnogi pisci i pesnici iz Srbije, kao i iz bivših jugoslovenskih republika i iz mnogih evropskih država.
Isto tako, učesnik je na mnogim književnim zbivanjima.
Svoje samostalne književne večeri imao je u Beogradu, Banja Luci, Čačku i u mnogim drugim mestima i gradovima Srbije i regiona.
BOJA TVOJIH OČIJU
Ako ti kažem
da sam se zaljubio u nebo
samo zato što liči
na boju tvojih očiju
nasmejaćeš se
i reći da sam lud, patetičan,
il’ preosetljiv na prirodu
i čari.
Ako te slažem
da se nisam zaljubio u nebo
koje neodoljivo podseća
na boju tvojih očiju,
napućićeš usne mazne,
i nosić pravilno građen,
i reći da volim
drugu zasigurno.
Ako dodirnem nebo
u jednom zaljubljenom pogledu
i to nebo budu oči tvoje,
da li će ta modrina lepa
postati moje nebo,
il’ moja reka,
ili jednostavno put
kojim ti dolazim
u zagrljaj ?
Naša ljubav
Ne, ne gledaj na našu ljubav
samo u trenu ovom
nasmeši se i seti, sve kako je počelo
uz pesmu cigana
i ružu u tvojim rukama.
Ne,ne gledaj na našu ljubav
samo u trenu ovom
pomisli kako ćemo se voleti
u zimama
i prolećima što će ostavljati
tragove u nama,
i nasmeši se i zablistaj očima svojim draga
ko zelena polja nedozrelih stabljika
što trepere,
i pomiluj me njima kroz daljine
i šapatom tihim
što poput nežnih lira
miluje dečaka na raskršću sna.
Ne, ne gledaj na našu ljubav
samo u trenu ovom
umornog dana i neizvesnih nadanja.
Noćas, kad tvoja deca zaspu
i muž zahrče tmuran
pod teretom tromih godina,
izađi iz postelje mila
i stani uz prozor, gledajući
nebo zvezdano
i mahni daljinama
u kojim čežnjivo čekam osmeh tvoj.
Ne, ne gledaj na našu ljubav
u trenu ovom bezličnog dana
i neispunjenih želja jer, noćas
kad mi se zvezde raspu u očima
i stihovi poteku ko reka divlja
mahnuću krilima anđela
i hiljade anđela belih
iz srca moga
proleteće,
kraj tvog prozora
draga.
Kad umoran draga
od svega klonem
nek ruke me tvoje zagrle divne,
smisao pravi tad ću znati.
Umoran kralj sam,
gorostas snažni,
a ipak samo biće slabo
i osmeh tvoj mi
ko drhtaj nežni,
sav život znači.
Optimizam, koji dolazi iz prošlosti u talasima, zapljuskuje dušu moju i uliva mi novu snagu da istrajem u poduhvatu zvanom život, Sećanja, kao sastavni deo naših ličnosti, ponekad emituju supstancu koja se upija u mišiće naše i daje im neophodnu čvrstinu da savladaju teret sutrašnjice. Neke okice drage čekaju osmeh naš, kao znak da ćemo snagom svojom prokrčiti put do svetlosti.
… i snaga će naša otvoriti puteve mnoge.
… i oholosti u njoj mesta biti neće, jermi smo stvoreni da donosimo svetlost i nadu u srca mnoga.
Klinci smo bili.
Pričala si mi gluposti mnoge,
govorila si da znaš
koliko skakavac skače danju,
koliko je u crva duga noga,
i mnogo toga i mnogo toga.
Govorila si da znaš
koliko mravinjak ima mrava,
koliko na svetu ima ljudi,
i ne samo ljudi već i kuća,
koliko ima od zemlje do neba,
i šta se sve sme
i šta se sve treba.
A i ja sam tebi svašta pričao.
Govorio sam ti
da sam jahao na oblacima,
da sam baš juče sreo baba Rogu
i zavrnuo joj šiju,
da mi je tata pilot, a mama stjuardesa,
i da me nikad ne biju.
Svašta sam ti pričao.
A ponekad,
ponekad si se dugo vrzmala oko mene
i molila me da se igramo muža i žena.
Srca smo crtali malenom kredom
i tako redom i tako redom.
A znali smo nekad i da se svađamo
više se gotovo i ne sećam zbog čega,
da li zbog one tvoje velike lutke
koju sam hteo da ošišam do glave,
ili zbog onog lutkana moga,
ne znam, da me ubiješ ne znam,
a mogu da se zakunem
da se ni ti više ne sećaš toga.
Čak se i danas ponekad pitam,
šta mi je bilo onog dana
kad smo stajali na uglu Vasine,
kad sam ti rekao da si lepa
i da bih dao sto leptirova
za šnalu iz tvoje kose,
ne znam, valjda smo rasli.
Prvi put sam te poljubio,
jedne večeri, jednog proleća,
godinu ne znam, važno je proleće.
Gledali smo u Mesec lopužu staru
i on je u nas gledao
i smejao nam se.
Rekla si da me voliš,
više od svega,
više od sunca, više od proleća,
a ja sam se smejao
vrag bi ga znao zašto,
a ti si plakala,
plakala si ko nekad,
kad sam ti bacio čičak u kosu
kad smo maštali o životu
i gazili detinjstva rosu.
