Милош Самарџић, академски сликар, рођен је у Трстенику 1950. г. Дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду 1974. г. у класи професора Ђорђа Бошауа. Постдипломске студије завршио је 1977. г. код истог професора.
Члан је УЛУС-а од 1975. г, члан је ЛУК-а од оснивања, а Ликовног студија Дома омладине од 1965. г.
Самосталне изложбе:
1974 – Галерија Дома омладине у Крагујевцу
1975 – Галерија Народне библиотеке у Крагујевцу
1978 – Галерија Народног музеја у Крагујевцу
1987 – Галерија куће краља Петра на Опленцу
1996 – Галерија у грчком граду Драма
Колективне изложбе:
1965 – 1980 – Ликовни студио Дома Омладине – Крагујевац
1969 – Тјентиште, Фоча, Рудо, Јајце, Нова Варош, Пљевља, Прибој, Београд
1970 – Приштина, Ниш, Крагујевац, Карловац
1973 – Изложба цртежа студената Ликовне академије – Београд
1974 – 1980 – Изложбе ЛУК-а
1974 – Изложба ауторске агенције – Београд
1975 – Новопримљени чланови УЛУС-а – Београд
1978 – Изложба у Карловцу и Сремској Митровици
1979 – Ликовна колонија – Липовац
1980 – Изложба цртежа – Крагујевац
1981 – Изложба четворице (М. Антонијевића М. и Д. Јелисијевић, М. Самарџић)
1982 – Октобарски салон – Београд
1983 – Октобарски салон – Београд
1983 – Изложба секције УЛУС–а – Крагујевац
1984 – Изложба чланова ЛУК-а – Пожаревац и Крагујевац
1985 – Изложба чланова ЛУК-а Крагујевац
1985 – Изложба осморице (Антоновић, Чворовић, М. и Д. Јелесијевић, Миљуш, Рогић,Турински,
Самарџић)
1986 – Изложба цртежа чланова ЛУК-а – Крагујевац
1986 – Изложба чланова ЛУК-а – Дубровник
1989 – Изложба у организацији Народног музеја у Крагујевцу – Тренчин
1991 – Ликовна колонија – Вишевац
1992 – Изложба секције УЛУС-а Крагујевца – Аранђеловац, Ваљево, Ниш, Ужице
1994 – Изложба чланова ЛУК-а – Будва
1995 – 2000 – Изложба секције УЛУС-а – Крагујевац
2000 – Светосавска изложба четворице секције УЛУС-а – Крагујевац (Кнежеввић, Самарџић,
Игњатовић, Ристовић)
2002 – Изложба чланова УЛУС-а галерија Народног музеја – Крагујевац
2003 – Међународна колонија „Мостови Балкана” – Крагујевац
2004 – Изложбе секције УЛУС-а Крагујевац
Награде:
- СИЗ-а културе, Крагујевац
- Културно – просветне заједнице Крагујевца
- Златна значка Културно – просветне заједнице Србије
У току вишедецинијског уметничког рада, стваралачки простор – атеље – мењан је више пута, од Дома омладине, преко некадашње зграде Радничког универзитета, спрата зграде изнад фризера Лукића, виле Сарачевић у Шумарицама, КУД-а – Абрашевић до стамбеног простора на Аеродруму.
„Атеље ми је увек претрпан разним отпацима, материјалима различитог порекла, свим оним стварима које су ми се чиниле занимљивим.
Мада на први поглед изгледа тај скуп нелогичан и случајан, ипак када се то мало боље загледа осећа се нека веза и неки однос између тих предмета. Ти нагомилани предмети стварали су једну врло компликовану, хетерогену конституцију која мало подсећа на Швитерсов – Мерц – бау, с том разликом што ја немам претензија да то буде самостално уметничко дело. Мени тај скуп служи за решавање неких проблема на слици. А дешавало се да у појединим тренуцима те конструкције постану толико конмплетне и лепе да сам узимао платно и сликао их.
Предмете које сам сакупљао и касније користио у току сликања, морали су да буду структурално богати, да на њима буде наглашена узбурканост, кретање, да искри, трепери, игра.
Не волим геометријске облике већ углавном неодређене облике, које бих касније сводио, поједностављивао и доводио до жељеног облика и структуре. То сам посебно налазио у корењу дрвећа које би река избацила на своје обале. Корење је у мени изазивало безброј асоцијација. Имало је неки свој живот, душу. Зато је од једног корена могла да настане птица, људска фигура или било шта друго.
Своју рану младост, све до поласка у школу, провео сам на селу. Ливада, река, корење, птице, бубице, свежина и чистоћа, било је оно што ме је окруживало. То је на мене оставило снажан утисак тако да сам и сада најсрећнији када се налазим у природи.
За мене је увек била загонетка и недокучива сова – буљина. Увек ће ми остати у сећању сусрет са њом једне ноћи. Видео сам је у плитком зидном удубљењу мале капеле. Деловала је сабласно, а очи огромне, буљаве, као да ме хипнотишу. Зато је она добила место и на мојим сликама за магистарску изложбу.
Највише ме интересују они мотиви где има много разнородног материјала, богатог у боји, а и структурално. То ми је потребно да бих остварио ту своју тежњу за структуралним и бојеним богаством слике. Најважније ми је да ми слика делује експресивно и што је могуће спонтаније. Лествица тонова мора да буде скоковита, неочекивана. Желим нагло смањивање светлих и тамних површина јер сматрам да то даје извесну драматичност слици.
За мене велики значај има боја, па је на мојим сликама она врло значајна компонента. Раније сам увек тежио да све површине на слици добро напуним бојом, ређао тешке наносе један на други. Касније сам увиђао да ти масни и дебели наноси доводе и до извесне запуштености и заморености слике. Сада сам успео да то превазиђем. Заволео сам лаке и прозирне наносе и увидео да они још више помажу потенцирању те високе пасте. Тек поједностављењем појединих површина, нарочито оних у позадини, добио сам ону наизменичност и јасноћу, којима сам тежио. Поред свих ових трагања, а и импресија које сам носио у себи, на формирање уметничке личности утицали су и моји наставници и професори, као што су наставник ликовног, сликар Синиша Павић – Сике у основној школи „Светозар Марковић”, касније професор ликовног, сликар Света Младеновић – Бата Флаја у Првој кргујевачкој гимназији, по мени најзначајнији крагујевачки сликар. Касније на студијама у Београду на I и II години професор Александар Луковић – Лукијани и несумњиво професор Ђорђе Бошан са којим сам најдуже сарађивао.”
У предговору за каталог поводом магистарске изложбе слика у галерији Народног музеја у Крагујевцу, а коју је отворио академик Никола Кока Јанковић, професор Ђорђе Бошан је написо:
„Слике Милоша Самарџића, сликане су са више или мање темперамента, уздржаним али снажним, звучним акордима боје, различите су по неким својим формалним особинама, али једиинствене у садржајном погледу. Све су оне везане тананим нитима оживљеног сећања за дубоке слојеве доживљаја једног сензибилног раздобља. Ако није правило, ниуком случају није изузетак, да уметник оживљава, активира нешто давно доживљено што је дуго трајало у регистрима његовог сећања. То је она чудесна способност семена да проклија после много година, ако му се пруже услови.
Сигурно је да слике Самарџића на могу да рачунају на милост менаџера и диригената, који своју егзистенцију граде окупљањем послушних пијуна, који се одричу права на самостални пут, природни раст и развој. У замену за све то нуди им се заштита, публицитет, макар та срећа не траје дуже од једне сезоне.
Самарџић се одриче те гарантоване среде. Чини ли он то из мудрости, храбрости, или зато што осећа да му другог избора нема, не знамо, но ми смо сведоци његовог поласка једним путем, нимало лаким, пуним успона, раскршћа на којима ваља пронаћи онај наставак који ће га довести све ближе циљу – светлости сопствене истине. Такву одлуку доносе само довољно храбри и поштени људи.”
Атеље Милоша самарџића, који дели са својим комшијом из зграде Светиславом Стевановићем Кепом, налази се у згради на Аеродрому Ул Светогорска бр. 11.
