SAFETA OSMIČIĆ, rođena u Gradačcu, 6. marta 1955. godine, ali je najduži životni period provela u Modriči, gdje se školovala i radila.
Već više od dvadeset godina ne živi u domovini, iz koje je vjetar sudbine odnosi prvo u Hrvatsku, zatim u Njemačku, a odatle dolazi u Nizozemsku u kojoj živi već 16 godina.
Talenat za pisanje otkriven joj je još u ranom djetinjstvu, ali je prve knjige počela objavljivati u kasnim, zrelim godinama. Piše i objavljuje knjige na svom maternjem jeziku, a nedavno je ušla u zajedničku zbirku priča na holandskom jeziku, sa svoje dvije priče.
Djela su joj prevođena na više jezika: holanski, njemački, makedonski, slovenački, poljski, bugarski, arapski…
Uspješno se ogledala u pisanju proze i poezije za djecu i odrasle.
Učesnik mnogobrojnih međunarodnih književnih manifestacija: Vezeni most, Garavi sokak, Noć boema, Poetsko ćoše, Između mostova, Festival književnosti u Rijeci, Festival kulture u Luxembourgu, Festival bh kulture u Brusselu, More na dlanu, Mesopotamski poetski dan,… i još mnogih drugih,
Također i učesnik Međunarodnih umjetničkih kolonija: BIJELA 2012., KRČEDIN 2013. i POVLJANA 2014. godine
Zastupljena u bezbroj međunarodnih zbornika poezije i proze, antologijama, a nosilac je i mnogo književnih nagrada.
Član DRUŠTVA PISACA TUZLANSKOG KANTONA i Udruženja balkanskih umetnika.
Svake godine nastupa kao autor na sajmovima knjiga.
Do sada izdala osam samostalnih knjiga:
– IZMEĐU NAS, poezija, TDK „Šahinpašić“ – Sarajevo, 2007.
– SLONICA MICA U KUPOVINI FARMERICA, dječija slikovnica, IK „Bosanska riječ“ – Tuzla, 2008.
– MEDO MEDENI I NJEGOVI PRIJATELJI, dječija ilustrovana knjiga, „Planjax“ Bobare, 2009.
– MELEK RABIJA, roman, TDK „Šahinpašić“ – Sarajevo, 2010.
– ZRELE GODINE, zbirka priča i pripovijedaka, IK „Bosanska riječ“ – Tuzla, 2011.
– SAMAČKA SOBA U VELE GRADU, poezija, OFF-SET – Tuzla, 2011.
– UDAJ SE ZA MENE, roman, ARTE – BEOGRAD, 2013.’
– POŽELIM TAKO, zbirka poezije, Hrvatsko književno društvo (HKD) Rijeka, Rijeka 2014.
САФЕТА ОСМИЧИЋ ПИСАЦ ЖЕНСКЕ ТРАГИЧНЕ СУДБИНЕ
(Сафета Осмичић, «Удај се за мене», Арте, 2013)
Читајући Хасанагиницу, некада , мислили смо то је врхунац женске коби, трагике условљене васпитањем у покорности и помирености са судбином коју је жени прописао вековни поредак, да је жена власништво родитеља, браће, мужа. И да је то нешто чему се беспоговорно мора повиновати…Д а је увек кривац и без кривице и да нема право ни на побуну… Иво Андрић је у роману «На Дрини ћуприја» дао још један женски лик по трагици раван лику Хасанагинице, Османагића Фату, самосвену али и сувише свесну своје женске судбине, покорности очевој заповести.И кад је безалена шала одводи у теснац из којег нема узмака, рекавши да ће поћи за Наила кад Вељи луг у Незуке сађе…а она као очева узданица прихвати намтенуту удају, њен кошмар трајаће кратко и довести до соломонског решења да испуни и очеву и своју реч.Потребан је био само часак да сватови застану на капији ћуприје на Дрини и да она полети у своју слободу, смрт као једино решење између своје послушности и своје побуне.
Али, Сафета Осмичић, која је један од запаженијих писаца из дијаспоре Босне и Херцеговине (рођена је у Градачцу, 1955) живи у Холандији, и аутор је више књига поезије и прозе, отишла је корак даље у сликању те фаталне помирености муслиманске жене ( да ли само ) са судбином…Мелек Рабија (главни лик истоименог романа ) једна је од најпотреснијих женских судбина у савременој литератури јер је свима дала предност над собом.Родитељима који су направили избор брачног партнера ( готово у шали ), трагичан неспоразум међу њима, он бахат и обузет разблудним женама насртаће на њено невино и неискусно тело, понизивши је…А она ће без поговора следити своју пропаст у игрању улоге супруге, јер је тако васпитана, јер зна да јој је то судбина наменила.И никад, касније кад се њеогово пропадање очитује и у злостављању, неће се побунити, ни оптужити га.Зашто, зато што је мелек – анђео који само штити друге и не захтева ништа за себе.
Елем, Сафета Осмичић помно слика женску судбину у свим околностима, али у својој новој књизи «Удај се за мене», објављену код београдске издавачке куће “Арте“ у успону, даје другачији модел женског понашања, промену свести своје јунакиње која у сусрету са светом, а одлази на рад у иностранство, постаје одлучна, самосвесна и решена да сама буде креатор своје судбине, насупрот Рабије која је допустила да се судбина над њом извршава у корист других.
Роман је конципиран у два дела : Дуг животу ( у петнаест поглавља) и Повратак у домовину (у седам).Прошло доба пуно спокоја у првом и ново пуно немира , у другом делу, условљеног трагичним ратним збивањима стали су у ова два дела који се условљвају и допуњавају…У најширем смислу речи, Сафета Осмичић у својим делима показује да добро познаје муслимански народ којем припада, његов језик који је важно средство у индивидуацији њених ликова, обичаје, усмено предање, али и савремене прилике у свету и својој земљи, што њеној литератури даје особен и за читаоце изван тог језичког поднебља, помало егзотичан тон.
Чудна игра трагичних збивања довешће у додир оне који су били блиски а живот и рат су продубили губитке и заокружили повест њихових судбина.Радња је смештена у околини Модриче, (Шибови ) али по универзалности породичног живота датог кроз судбину ликова, може бити репрезент било које средине са патријархалним моделом понашања.Тај поредак ће ипак разбити млађе генерације које имају смелости да се супротставе стегама наметнутог и нежељеног живота. Да нађу свој пут изван тог окриља прошлости која се понекад покаже као искривљена слика свести (породица Исмета Јусуфбеговића ) те наставља да живи од некадашње величине тражећи да и други држе до непостојећих привилегија претходне моћи.
Главна јунакиња Самка Крушкић,интелигентна, борбена лепа млада жена мораће да се избори за своје место под сунцем упркос сиромаштву, чија жртва је и њена мајка, али ће се спасење наћи као и за мајку, и живот ће се осмислити на најбољи могући начин…чак и то да се лоза беговске породице Јусуфбеговића у коју је удајом ушла продужи.А ти чудни укрштаји токова живота у времену су веома добро приказани.Људска племенитост и доброта се у њеној прози истичу као врхунски квалитети који на метафизичком плану морају донети сатисфакцију, спасење на корист чињења добрих дела и трасирања будућих путева као израза метафизичке наде.(Ликови бега Јусуфа, мајке Хаџе, Узеира, Самкиних родитеља, као и њеног сина Самира и Самире који нагонски иду једно ка другом, не знајући да су брат и сестра). Њена борба за опстанак и побољшавање живота доводи је у Немачку у којој њен супруг годинама ради, где се реалистички показује њено уклапање у нову средину без познавања језика, чежња за домовином.Но,спремност да мајци пружи џенет за живота, рај на земљи је мотив који је води те успева да уз супруга Исмета који се њоме оженио упркос строгим правилима више беговске касте, све постигне.Ипак егзистенцијални приоритети намећу искораке из пројектованог живота и бездетан брак заснован на љубави, биће оскрнављен зарад вечности наставка живота кроз пород, зачет изван брака, те се оно што се иначе сматра грехом доживљава са становишта опстанка и уместо осуде читалац стиче размевање за Самкин преступ.Разумеће и син, кад у завршном делу књиге сазнаје истину о себи.А рат који их је увукао у своју разјапљену чељуст, учиниће да се све сагледа из позиције живота као врхунске вредности.
Радња романа одвија се у дугом временском распону, обухвата чак и збивања из прошлог века, нарочито у последњој деценији када је рат покидао нити живота и динамизује се ретардацијама у којима се прошлост ликова сазнаје кроз причу о њима из садашње позиције са последицама претходних збивања.Последњи период дат у књизи „Удај се за мене“ у знаку је драматичних збивања пред предстојећи рат који се већ одвијао у суседној Хрватској.И одвојени у избегличким колонама они који су најблискији, завапиће једни за другима .У трагичном процепу међунационалних сукоба, страдаће невини ма које вере и нације били, то је порука која избија из крешенда што се извија из краја књиге и ратне и животне драме. Самир и Самка гледају како гину његов билошки отац и сестра коју је већ зволео као драгу девојку јер је живот удесио да се зближе. Те животне нужности да се људска драма одвија по несумњивим законима вишег реда, а да опет снага живота дође до изражаја, Сафета Осмичић, дочарава руком вештог романописца који дубоко понире у живот и његове парадоксе. Њен роман је узбудљив, добро конципиран и доследно изведен структрурним повезивањем почетка и краја и набојем емоција који чине да се и радња и ликови доживљавају присно и дуго памте.
Милица Јефтимијевић Лилић
Osvrt na roman “Udaj se za mene”, Safete Osmičić
Gordana Vlajić
Seća li se iko više ljubavnih vikend romana koji su u ogromnim tiražima objavljivani u bivšoj državi koja se zvala Jugoslavija i koja je imala više od dvadeset miliona stanovnika. Čitale su ih učenice i penzionerke, Bosanke i Makedonke, intelektualke i domaćice, Slovenke i Srpkinje, studentkinje i učiteljice, Crnogorke i Hrvatice. Ona, glavna junakinja tih romana-sveščica, uvek je bila lepa, ali sirota. On, glavni junak, zgodan, visok, preplanuo i obavezno bogat. Uprkos protivljenjima, smicalicama ostalih junaka ovih romana (obavezno njegove majke, ne retko njegovog oca i njegovih prijatelja…)– njih dvoje, lepa i plemenita sirotica i neodoljivi bogataš – na kraju romana su ostajali zajedno, gledajući u izlazak sunca uz neko od luksuznih okeanskih letovališta u koje ju je On odveo obećavajući joj vernost do kraja života. I na kraju romana, obavezno se plakalo. I učenice i penzionerke, i Bosanke i Makedonke, i intelektualke i domaćice, i Slovenke i Srpkinje, i studentkinje i učiteljice, i Crnogorke i Hrvatice.
Književni kritičari su ove romane opljuvavali, uprkos tome što su ih takođe čitali makar sa opravdanjem da to čine samo da bi ih mogli kritikovati. Siromašan jezik, patetika, idealizacija likova… nema tog ljubavnog vikend-romana koji je “popio” ma i jedan njihov kompliment. Ali magija ljubavnih vikend romana je trajala. Sve dok se žena nije emancipovala. Sve dok Halejeva kometa nije ponovo vođena nad nebom ondašnje države. Sve dok neko nije pomešao jezike, ne one koji su se u toj državi govorili, već one KOJIMA se govorilo. Čupani su i zauvek ućutkivani. A kome je do ljubavi, ako o njoj ne može bar plakati, ako već ne može pevati.
Bez i najmanjeg zrna malicioznosti, poredila sam “Udaj se za mene” već internacionalno renomirane spisateljice Safete Osmičić sa nekadašnjim ljubavnim vikend-romanima. Možda i najverovatnije jedino zato što se podjednako lako ispijaju. I što sam sigurna da bi Safetin roman sa identičnom žeđi “popile” i učenice i penzionerke, i Bosanke i Makedonke, i intelektualke i domaćice, i Slovenke i Srpkinje, i studentkinje i učiteljice, i Crnogorke i Hrvatice.
Ništa više nije isto.
Safetin roman jeste ljubavni, ali je pre svega drama. Krvava drama koja će vas do poslednjeg retka tetošiti nostalgičnim opisima bezbrižne prošlosti, pitomim krajolicima domovine koju spisateljica nikada neće zaboraviti, autentičnim i duhovitim jezikom koji će učiniti da se osteite delom ondašnjeg naroda. Bilo kog. Safeta kaže da su svi bili kao jedan. A čitalac Safeti veruje.
U Safetinom romanu su svi dobri, ali svi mogu biti grešni, Jer su ljudi. I svi veruju u Boga koji se zove onako kako su aktere romana učili njihovi preci. I svi poštuju svoje pretke. Nećete moći a da ne zavolite sve Safetine likove, zvali se oni Samka, Ismet, Liliana… volećete te prvomajske izlete, kada bi svi u toj “pomiješanoj Bosni” izašli na uranak, okretali roštilj i hladili “pivu” u potoku. I nećete moći a da ne osudite Muslimanku koja je zgrešila. Ili Srbina koji otima tuđe. Osudili biste ih i da su Polinežani ili Peruanci. Mnogo je ljudi i premnogo grehova.
Na kraju ćete, zahvaljujući Safetinom raskošnom i sugestivnom spisateljstvu oprostiti samo onima koji greh učiniše iz ljubavi. I bićete uvereni da grehove koji se čine iz zavisti, taštine ili mržnje, treba zaboravljati. Trujići sećanje, truju naše živote. Nas koji želimo da volimo na način koji Safeta najdivnije opisuje.
Zato ću, kada budem stavila tačku na ovaj osvrt, ostati osvrnuta za romanom Safete Osmičić. Upamtiću sve lepe slike. I malo – malo, pa ću ih pogledavati i prepričavati.
U ime svih koji veruju da čuvajući tradiciju, kulturu i jezik predaka – gradimo uspešniju budućnost, zahvaljujem Safeti Osmičić.
Safeta Osmičić- zbirke pjesama „Samačka soba u velegradu“
– LIRSKA SVJEDOČANSTVA SRCA – Valerio Orlić, književnik
U poetskom svijetu kad naiđete na zbirku pjesama koja vam daje osjećaj ugode, prilazite joj s nježnošću, cijelim svojim bićem.
Poetesa Safeta Osmičić nudi nam lirska svjedočanstva srca, koja nas lagano opuštaju ali/i mame svojim životnim žudnjama, težeći za ljepšim i humanijim svijetom. Prolazeći kroz labirinte snoviđenja pjesnikinja nas u prvom ciklusu “Karusel za veliku djecu“ uvodi i spušta k izvorištu i vrutku, nudeći nam spoznaju života, gdje se osjećaji i misli vrtlože i isprepliću u zbilji vremena.
Zbirka pjesama “Samačka soba u velegradu“ po mnogo čemu je posebna i originalna. Drugi i treći ciklus knjige („Sanjam li to…“ i „Dlan iznad čipkaste podvezice“), satkan je od fluidnih ljubavnih čestica što nas omamljuju prigušenom žudnjom tjelesnosti. Ljubav je prisutna u svim segmentima stiha, kroz sveti oganj ljubavi provlači se zanos, strast i žudnja. Zbirka je svjedočanstvo o lirskom senzibilitetu pjesnikinje koja razmišlja o nezaustavljivoj gladi ljubavnoga postojanja, u kojem stihovi pršte, laganim ljubavno-erotskim nabojem. Osjećaju se profinjeni titraji, gdje ukus vlada i dominira, i gdje je naglašena prigušena erotičnost. Tu bujicu putenih strasti i pohota što ju prečesto potiskujemo u sebi, pjesnikinja nam razotkriva u novoj zbirci, jer utkati dušu u pjesmu; snagom duha, snagu uma i snagu tijela u bezgraničnoj igri osjećaja, to mogu samo rijetki poetski znalci. Safeta Osmičić je zasigurno vrsna poetesa koja svojim senzibilitetom i emotivnom snagom riječi uzdiže ljubav, jer ljubav je nepresušno vrelo za kojim vrijedi tragati…
Pjesme koje su utkala i ugrađene u zbirku pjesama “Samačka soba u velegradu“ zasigurno će pronaći put do srca čitatelja diljem svijeta, ali/i razbuditi i razuzdati maštu ljubitelja pisane riječi.
Safeta Osmičić
Udaj se za mene
Roman, 2013, godina
Mehmed Đedović
Toplina koja izbija iz rečenice Safete Osmičić podsjeća na filmove iz šezdesetih godina, ako hoćete i na knjige koje su se u to vrijeme pisale.
Sjetna rečenica, prošla vremena, poštivanje i život sa vrijednostima kojima se danas pridaje puno manje značaja, jedan minuli kod vremena, i način pričanja.
Učini se da je spisateljica u ovoj knjizi tek neko ko zapisuje ono što će se dogoditi, a na šta i kako će to u konačnici izaći ni ona ne može uticati.
Osmičićka gradi temu bez žurbe i lagano, neopterećeno uvlači čitaoca u priču koja tek slijedi.
Bitna karakteristika proze Safete Osmičić je jezik, a bez jezika nema ni literature. Ona njeguje lokalnu varijantu jezika, čuva je kao dragocjenost i ne odstupa od njega. Takav način pričanja priče, upravnog govora i dijaloga ima veze sa onim sjetnim šmekom koji nudi njena literatura.
Zadnjih godina Osmičićka je dosta radila na sebi kao piscu i pjesniku, a rezultat tog rada se vidi.
Roman Udaj se za mene, stara je priča o bogatima i siromašnima, o plemenitom rodu i onima koji to baš i nisu, obučena u novo ruho, ispričana na izvoran način sa mirisom toga vremena. Odavno se djevojke i momci ne upoznavaju na takav način, odavno je izgubljen jezik kojim spisateljica piše ovu knjigu, a i vrijednosti koje su istaknute u prvi plan.
Safeta piše onako kako i govori, onako kako ona misli da treba. Njeni likovi su živi ljudi, a ne lutke na koncu čije poteze povlači pisac. Ona nikome ne ugađa i ne pravi se da je ono što nije.
To je svijet koj je okruživao i koji ona odlično poznaje, jednako kako i mentalitet i jezik svojih likova.
Nema u romanu Udaj se za mene puno fantaziranja i nijedne feminističke definicije, zapravo, Osmičićka u svojim knjigama ženu tretira onako kako ona zna, kako je naučila, jer drugo se njoj u tom vremenu o kojem govori nije ni događalo.
Samija Kruščić zvana Samka, siromašna djevojka, pristaje na udaju za čovjeka koji je dosta stariji od nje i kojeg vidi prvi put u životu. On je iz ugledne familije Jusufbegovića (Ismet), a ona lijepa.
Ne bi li pobjegla iz siromaštva i sredine u kojoj će uvijek biti kćerka nadničarke, podobna za zabavljanje ali ne i za saputnicu kroz život, ona prihvata poziv na udaju za Ismeta. Dvije familije su zapravo puno više vezane i ispreplitanih sudbina nego što se to u prvom momentu može pomisliti.
Radnja je smještena u jedno selo nadomak Doboja. Jezik u romanu je, kako smo to i naglasili specifičan, izvoran, sačuvan u obliku u kojem ga autorica pamti, upečatljiv jezik naroda, i bez tog i takvog jezika ovaj roman ne bi bio to što jeste.
Osmičićka znalački bilježi priču i gradi likove, vraća se u prišlost da bi upotpunila sadašnjost; poglavlja zatvara toplim i intenzivnim pripovijedanjem.
Za pisca je najbitnije da knjiga bude čitana, ovaj roman ima sve preduslove za to.
Bosanska Danijela Stil u svojim knjigama nastoji pokazati nekoliko nivoa radnje, tako da ništa nije onako kako se u prvom momentu može učiniti.
Očito je priča o siromašnoj djevojci Samki ispričana po autentičnom događaju. Vidi se da je to staza koju Safeta Osmičić poznaje, a najbolje pišeš o temi koju znaš.
Naslućuje se i očekuje nesreća, ali pisac nigdje ne žuri, dugo se i detaljno bavi običnim stvarima sa svim sitnicama koje one nose.
Spisateljica pravi roman od života, uspješno koristeći i njegove prazne dane u kojima se ne događa ništa značajno; veze priču ukalupljenu okvirom ne tako davne bosanske stvarnosti.
Udaj se za mene je topla, ljudska a opet i uzbudljiva i dramatična knjiga koja će upotpuniti opus proznog stvaralaštva svoje autorice.
Nema sumnje, ima tu i patetike, naročito u zadnjem poglavlju kada sve tajne izlaze na vidjelo i kada porodica napušta zemlju pred ratnim vihorom; autorica je procijenila da to tako treba da bude i tako je i uradila.
Roman Udaj se za mene Safete Osmičić, vrijedan je doprinos onome što se zove književnost dijaspore, jer Osmičićka je godinama u Holandiji sa mjestom boravka ali perom i temama kojima se bavi u svojim knjigama nikada nije napustila BiH.
Safeta piše i poziju a pjesme su joj prevođena na: holanski, makedonski, slovenački, poljski, bugarski.
Objavila je knjige: IZMEĐU NAS, poezija, TDK „Šahinpašić“ – Sarajevo, 2007., SLONICA MICA U KUPOVINI FARMERICA, dječija slikovnica, IK „Bosanska riječ“ – Tuzla, 2008., MEDO MEDENI I NJEGOVI PRIJATELJI, dječija ilustrovana knjiga, „Planjax“ Bobare, 2009., MELEK RABIJA, roman, TDK „Šahinpašić“ – Sarajevo, 2010., ZRELE GODINE, zbirka pripovijedaka, IK „Bosanska riječ“ – Tuzla, 2011., SAMAČKA SOBA U VELEGRADU, poezija, OFF-SET – Tuzla, 2011.
Zastupljena je, kao autor, u brojnim zajedničkim knjigama i učesnik velikog broja književnih manifestacija na Balkanu i u svijetu.
Osmičićka je autorica koja stvara i koja je život posvetila knjizi, ne tražeći ništa zauzvrat.
OSVRT – NA ROMAN MELEK RABIJA, MILIJANA-MIKA
GOLUBOVIĆ
(Autor—SAFETA OSMIČIĆ )
Ne znam zašto me obuzima dubok nemir , dok čitam roman –Melek Rabija , spisateljice – SAFETE OSMIČIĆ.
Znam da se kao pisac odavno dokazala ali, eto, ona stalno i uporno ide napred, žuri da saopšti sve da ne bi zaboravila da nam kaže i možda na taj način pronalazi razloge, svesti neke “račune“ i ugrabiti od života što više.
Safetu doživljavam kao neobičnu i produktivnu spisateljicu. Svoj lični stav prema događajima notirala je u više književnih žanrova.
Njena dela ne drže se klasičnih normi pisanja.Važno je da su pravopisno ispravna i da su napisana razumljivim jezikom. Stil koji izražava svoju misao je specifičan kao i sredina u kojoj stvara, bez klasičnih forni i stilskog doterivanja. Slika sredinu , ljude i događaje.
Dok istražuje nemirnu prošlost, Safeta ulazi u svet devijantnih, psiholoških eksperimenata –ona prosvetljuje um čoveka gonjenog ličnom potragom i oduzima dah, izuzetnim zapletom događaja.
Na ovim stranicama romana čitalac upoznaje Rabiju i njen duh.Doživljaj koji imamo dok čitamo roman je veoma interesantan..Safeta dok piše prati ponašanje likova i događaja u ravnom ogledalu, jednostavno prepisuje sve što vidi. Slika koju čitalac doživljava je šarolika što zavisi od optičkih mana oka. Zbog toga će čitalac videti mnogo, mnogi sebe i svoje ponašanje.
Kroz priče koje su istovremeno duhovite i pomalo tužne tj. – poučne, Rabijin duh uspeva da se izdigne u pokušaju da potisne posledice bolnog i uspostavi normalan život.
Ništa manje nije neverovatna uloga koju slučajnost igra u razvijanju Safetinih drugih priča.
Ono što dominira ovim stranicama, jeste borba za pobedu i razumevanje i u svakodnevnom životu i van njega.
Melek Rabija je jedan uzbudljiv, životni roman. Svojim literalnim stilom i narativnom dinamikom ,ovaj roman od početka do kraja okupira čitaočevu pažnju svojom životnom pričom.
Nadam se da će Safeta – Rabijin slučaj odložen od akta, u skorije vreme ponovo aktivirati.
POGLED NA TRADICIONALNOST U ROMANU „MELEK RABIJA“, SAFETE OSMIČIĆ
(Safeta Osmičić: MELEK RABIJA, roman, Izdavač TKD Šahinpašić, Sarajevo, 2010.)
Autor: Redžep Nurović
Kad sam na značajnoj književnoj priredbi u Luksemburgu sreo spisateljicu Safetu Osmičić na „književnom zadatku“, rođenu u Gradačcu, a trenutno žitelja Holandije, odmah sam shvatio da su njeni razlozi za pisanjem isto što i razlozi za življenjem. Kod nje se te bitnosti pretaču jedna u drugu velikom energijom i odgovornošću. U njenom istinskom „JA“ . S toga ne čudi da s njom bošnjačka književnost danas ima nekoliko značajnih imena žena romanopisaca, (Bisera Suljić Boškailo, Nura Bazdulj Hubijar, Safeta Osmičić i druge) intelektualnu riznicu koja istura značajna ostvatenja poput „La perle“, „Melek Rabije“ i drugih.
Autorica Osmičić mi je poklonila „Melek Rabiju“, knjigu dopadljivu na prvi pogled, hoću reći tehnički dobro opremljenu na šta nijesam naviknut u svom mjestu, u Sandžaku, jer se tu i remek djela zaodijevaju u sirotinjske tranjice. Knjiga mi je zatalasala radoznalost i svojom obimnošću, te sam još u hotelskoj sobi, za kratka boravka u Luksemburgu, dobro „prošetao“ stranicama romana. Rezultat: znalački vođeno veoma kompleksno romanesktno štivo, dakle shvatio sam – evo spisateljice koju i književnost žreli kao takvu. Drugo, što gotovo graniči s fenomenološkom pojavom, jeste činjenica da je autorica smjestila radnju romana u prostore (koje recenzent Safet Sijarić naziva „krajem dinjaluka“ , gusinjsko- plavski dio Crne Gore) u koje nikad nije niti kročila. To je od pisca tražilo mnogo čega, a posebno odgovornost da se ima veliki nivo obaviještenosti o krajevima i ljudima. Dakle, iz tih izgubljenih, od kamena sazdanih prostora, ali s ljudima toplih srca i „bijelih obraza“, gdje su vrleti Prokletija, s jedne strane, i Durmitora, s druge, zalupile vrata svakoj civilizaciji, tu će započeti saga o Melek Rabiji. Tu će se ispričati zanimljiva priča ne samo o sudbinama pojedinaca, nego o jednom kolektivitetu koji je od iskona prepušten sebi samome gdje se, hvatajući se zubima za goli kamen, ipak izborio za svoju bitnost – jezik, kulturu, religiju, dakle ukupnu TREDICIONALNOST. O tome i treba reći riječ dvije, jer je to ako ne glavna, ono bitna vrijednost ovog romana.
Gotovo virtuozno, sočnim jezikom koji po nekad ne preza ni od psovki u službi autentičnosti, autorica je ispričala mnogo detalja iz običaja ljudi sandžačkih krajeva u kojima je smjestila radnju romana. Naročito je to uspješno u dijalozima kojima roman obiluje, a što i nije tako česta pojava u mnogo iskusnijih pisaca.
„Rabijaaaa,čuješ li me? Odzovni se!
Hooj?- odazva se Rabija, glasom bez boje i jačine.
Jel’ se kaže „hoj“! U čem si džaba ovdi petn’es’ godina? Ni „molim ne znaš rijet! – ponovo zaklimata glavom, pljesnu se otežalom rukom po natkoljenici, a onda se uhvati za pijanu glavu“
Veoma sočnim i autentičnim jezikom autorica nam je ispričala mnoge detalje života i običaja sandžačkog čovjeka, kad prosi djevojku kako „kiti“ svoju priču odabranim riječima, šta se oblači od odjeće za teferiče, kako treba mladi, pogotovu udavače, da izgledaju na teferičima, kako se i o čemu tamo pripovijeda. Ali, u svemu tome, i u svakoj prilici sandžački gorštak čuva OBRAZ, ničim ga ne da ukaljati. Poštuje se tu data RIJEČ, kad je izrečena ona se poštuje, neka košta koliko košta. Vjerovatno je zbog svega toga i Rabija takva kakva jeste – osoba upućena da trpi, s jezikom, a bez riječi otpora. (Autorica nagovještava promjenu Rabijinog karaktera u drugom dijelu romana, ne toliko što to treba objektivno učiniti, nego zbog ženske sujete).
Dakle, još jednom da potenciramo, uostalom i da pozovemo na čitanje romana, upečatljivo je da Safeta Osmičić umije da rasporedi grane na svom pripovjednom stablu, da se ništa i nigdje ne gubi besmislom. A takvih pisaca, mora se to priznati, je malo. Lično mislim da knjiga još nije književno-kritički sasvim pročitana, a pogotovu ne i valorizirana, što će se, nadamo se, desiti.
25. jula. 2011. Novi Pazar
