I šetaš tako po žalu, u tirkiznom penjoaru, uživajući u blagotvornom ranojesenjem učinku (sve uz zadirkivanje juga koji upravo dobiva na snazi!), tvoja bosa stopala ostavljaju tragove… zatim se udubljenja ispune slanom vodom, a uz nju (možda još i više!?) suzama moje čežnje, te izgube oblik, a ja ipak sledim tragove . . . .
Sa peska prelaziš na šljunak, i ja zamišljam ta stopala kako šušte i glačaju se na tim kamičcima, stopala koja sad neću moći poljubiti, niti omirisati… Onda svakako hitni, šutni taj šljunak snažno ka meni, ja ću ga hvatati ustima – ali vodiću računa, ne brini, da ga ne progutam! Nek mi donese trag tvoga hodanja, tvoje puti… (a šta da kažem kad se dosetim da si na njemu manje ili više prisela, prilegla… aah!)
Zagazi još malo u vodu, mala, možda me, samo 500 kilometara dalje, upravo zapljuskuje more na nekoj drugoj plaži! More, upravo more debelo, ali ne tako lenjo, neka nam pruži priliku da osetimo sponu zahvaljujući njegovim čudnim strujanjima, nek nam ispuni uši nemirnim brujanjima – u bisernoj naježenosti, možda naslutimo čak i kad se morski konjici miluju! …a onda, možda, jednog dana, jedne noći, jednog nađenog trenutka između neba i zemlje…
