Gorjana Ana Dabić rođena 28.10.1959.g. u Beogradu. Majka je troje dece i baka dve devojčice…
Svojim učešćem na mnogobrojnim pesničkim druženjima, kao i na raznim manifestacijama počinje sa javnim predstavljanjem svojih autorskih radova, sa velikim uspehom. Dobitnik je brojnih priznanja i nagrada. Učesnik je velikog broja književnih manifestacija. Mnoga poetska ostvarenja našla su mesta u zbornicima kako u Srbiji, tako i u bivšim republikama…
Objavila je zbirku poezije pod nazivom „OČI GOVORE“, izdavač Udruženje pisaca „POETA“ iz Beograda.
Član je Udruženja pisaca „POETA“ Beograd, Kluba pisaca ČUKARICA, Književne zajednice Jugoslavije, Udruženja balkanskih umetnika, počasni član POEZIJE STENKA, član SKOR-a Novi Sad, kao i predsednik Gradskog odbora Beograd Udruženja Srbsko – Ruskog prijateljstva „PRAVOSLAVLjE“.
Oprobala se i u proznim radovima, što joj je donelo dodatni uspeh osvajanjem novih priznanja. Takođe, svoje stvaralaštvo usmerava i na dečiju poeziju, zbog čega je, podstaknuta izvanrednim reakcijama dece, u pripremi prva zbirka pesama za decu.
Mišljenje o rukopisnoj zbirci
OČI GOVORE – Gorjane Ane Dabić
Ako je tačna sentenca da su „oči ogledalo duše“ onda je ona kod ovog autora iskreno progovorila samim naslovom „OČI GOVORE“. Pažljivijem čitaocu autor će na samom početku, već u predgovoru, pokazati da ima posla sa vrsnim znaocem koji na suveren način vlada rečima. Kada one dotaknu i srce i dušu, kao što je to u ovom slučaju, onda ste sigurni da pred sobom imate kvalitetnu zbirku poezije. Iako je ovo prvenac Gorjane Ane Dabić pomislićete, nakon čitanja pesama, da se radi o iskusnom piscu. Možda je ipak, ponegde, odaju ona večna traganja pesnika za formom u kojoj bi se najbolje iskazala. Zato u ovoj zbirci nailazite na sve vrste slika (rime): mušku, žensku i daktilsku. Pesme pisane slobodnim (belim) stihom odaju jednog rafiniranog stvaraoca i prepune su intimizma i poetsko-filozofskih ekspresija. Ipak, autor svoje pesničko tvoraštvo vrhuni katrenima, u kojima koristi, takođe, sve vrste rima: paralelnu, ukrštenu i obgrljenu. U pesmama gde je dosegla metričku usklađenost možemo prepoznati budućeg velikog pesnika. Uistinu, ako je pesništvo zanat, u kome umetnik koristi reči kao oruđe, onda je sasvim prirodno posmatrati pesmu i sa te strane: „kleši, brusi, glačaj“. Samo na taj način može se doći do one prave, pesme nad pesmama, za kojom mi pesnici uvek tragamo. Autor veoma vešto koristi asonancu kako bi postigla eufoniju stiha (milozvučnost) i u tome uspeva. Svesna svojih osećaja i samosvojnosti postavlja pitanje, u uvodnoj pesmi posvećenoj dedi Milivoju, ko je nju odveo do „Hipokrena vrela“:
He znam da li je to
dar stečen rođenjem
ili se to moj deda
ušunjao tiho,
kroz neka vrata
nežnim buđenjem izvukao reči,
ili mi je data
čudesna moć uma i duše
Odgovor na to pitanje dala je u ovoj rukopisnoj zbirci, u kojoj pesmama vaskrsava sve ono što je zašlo u senku zaborava, vraća neka njoj draga lica i mile čase i svedoči. A to je upravo ono što radi pravi pesnik i zato mi pričinjava zadovoljstvo da ovaj tekst toplo preporučim za štampu. Jer ovo su iskrene pesme, lišene svakog licemerstva i hipokrizije, a to je u ovo „vreme velikog brata a malih ljudi“ velika stvar, zar ne?
Veselin P. Dželetović
OPROSTI
Oprosti, nisam znala, nisam mogla znati
da ti srce krvari,
da će svojom krvlju moje zaliti.
Pustila sam ga, nesvesno svesna
da ti se preda
dozvolila duši svojoj
da u tvoju pogleda.
Oprosti, nisam znala
da rani svojoj lek ne trebaš
da ćeš upornošću ranjenog lava,
ljubavi da odolevaš.
Htela sam ti meleme poljupcima dati,
oprosti, nisam znala, nisam mogla znati.
Sad kad vreme priča što se reći ne može
upih te u sebe, osećam te,
tu si ispod kože,
a ja nisam znala, nisam mogla znati
da će nas vreme naše, suzama zalivati.
Da se povučem snaga mi oslonac izmiče
dok vreme sa nama množi svoje priče.
Krv ne brišeš, još puštaš
da me kupaju te crvene kapi
za mene odviše kasno,
duša pijana, tebe se lako napi.
A ja nisam znala, nisam mogla znati
da ti dušu nisam smela dati.
SVETLO BEZ SVETLA
Kad svetlo pobegne u tamu
noć zavlada nad ovim satima
minuti na sebe navlače pižamu
tuga ostaje stražar na vratima.
Crnje od crnog vlada u sobi
reč pokušava da ukroti želju
pogled tamu snagom drobi
suza preliva belu nam postelju.
Ostaje potok da ležaj voli
bez reči i dodira koji znače
u ovoj sobi odviše je boli
noć s nama počinje da plače.
Odviće sate ta stara tuga
razoriće opet ispeglane nade
gde želju diktira ona druga
bivše suze kule grade.
ZVEZDANI PLES
Posejao si zvezde u moje oči
svojim sjajem život mi lome
nova slova, stara priča koči
adresu ne znaš srcu svome.
Zaslepi sjaj brojnih zvezdica
plesom svojim kradu istinu
srca želje skidaš sa polica
pustaš da me od noći otkinu.
Grabim uzdahe dok se gube
dodirom pohote noć ih kida
nežnošću brišu reči grube
zvezde su noćas čuvari vida.
Slike željene zvezde nameću
daruju ljubav, duša je želi
svojim plesom sreću podmeću
u noć smo je sa sobom poneli.
MIROTOČI
Mirotoči Sveta Mati,
Bogomajko, svetiteljko,
mirotoči, puna čaša
orošena tvojim likom.
Suzom svetom čisti dušu,
nek zasija sred nebesa,
mirotoči Majko naša,
očisti nas ti od besa.
Skromnošću nam život spije
zaključani u svom veku
Mirotoči Sveta Mati
veru vrati u čoveku.
Gde krst blista svetonosni
nigda nema blagih ruku
Mirotoči Majko mila
skini sa nas tešku muku.
Kad izleti crna ptica,
snagu uma što pokljuca
mirotoči mila Mati
suza tvoja kvasi lica.
Gde se nekrst osilio
na svetinju gruva, bije
mirotoči Bogomajko
zlo od Boga jače nije.
Nabila se silna zloba
brat na brata ruku diže
Mirotoči Bogomajko
čovek da je Bogu bliže.
IZ POEZIJE ZA DECU
MALI DUŠAN ČEKA ZIMU
Mali Dušan poranio
stari rekli: Sad će zima
kroz prozor je provirio
da l’ napolju snega ima.
Počešo se tad po glavi
ništa njemu jasno nije
ko će zimu da napravi
gde se sneg to sada krije.
Il’ je možda zakasnila
drugoj deci sneška pravi
da l’ se negde zagubila
gde je mogla da zaglavi.
Izaći će da je čeka,
odluka je pala smela
putuje li iz daleka
il’ se možda razbolela.
Pitanja ga silna muče
snega treba da dotera
trebala je doći juče
il’ joj nije to namera.
MALI DASA
Vidi malog dase
šta sve stavi na se
šeširić od deke
a i brke neke.
To što šešir stavi
mesto mu na glavi
ali za te brke
može biti frke.
Nisu brci pravi
bojom ih postavi
kad ga vidi mama
nastaće galama.
Šepuri se dasa
sve do školskog časa
brke bi da briše
od muke uzdiše.
Trljao je jako, jako
ali neće tako lako
crno mu je nad usnama
joj ako ga vidi mama.
Suzice su pošle tako
biti velik nije lako
da ostane dete moli
biće dobar i u školi.
FUDBALSKA ZAVRZLAMA
Setila se deca u seoskoj školi
u dvorištvu malom kočeve poboli.
Da im go to bude, fudbal da igraju
ali devojčice igrati ne znaju.
Dečaci se smeše, igraće ga oni
za curice male biće šampioni.
Nije bilo frke, odlučiše lako
fudbal ne može igrati baš svako.
Započeše igru, lopta im krpena
kad je mali Aca pao na kolena.
Devojčice brzo pritrčaše Aci
ne gledaju više šta rade dečaci.
Zalud su ostali igru savladali
Aca beše glavni, nisu se nadali.
Devojčice mile oko Ace stoje
pa mu brižno nude maramice svoje.
Nije plako Aca, bilo ga sramota
pod noge mu lako uletela lopta
prijala mu pažnja školskih drugarica
zato mu osmeh ne silazi s lica.
