MIRA D. ŽIVKOVIĆ, ROĐENA U BIJELOM POLJU, CRNA GORA,
POEZIJU PIŠE OD NAJRANIJIH DANA, FINALISTA JE RATKOVIĆEVIH VEČERI POEZIJE 1996. I 1999. GODINE.
NAPISALA JE PREKO 200 PESMAMA, PRKOSEĆI PRVILIMA , BESMISLU, VELIČAJUĆI LJUBAVI I ČOVEKA.
ZASTUPLJENA JE U ZBORNICIMA I ANTOLOGIJAMA U SRBIJI, CRNOJ GORI, HRVATSKOJ.
ČLAN JE UDRUŽENJA BALKANSKIH UMETNIKA I NOVOSADSKOG KNJIŽEVNOG KLUBA.
PESNIČKI UZOR JOJ JE BUKOVSKI.
OBJAVILA KNJIGU PESAMA „KANIM SE DA ŽIVIM“.
ZA 10 DANA IZLAZI DRUGA KNJIGA „STATUSNO SLOVO“.
PIŠE ROMAN „APOKALIPSA LJUBAVI“.
PO ZANIMANJU JE APOTEKARKA, PREDSJEDNICA HUMANITARNE ORGANIZACIJE ŽENA U UDRUŽENJU CRNOGORACA NOVOG SADA.
SVOJIM NAJVEĆIM USPEHOM SMATRA DAR OD BOGA DA BUDE MAJKA DANILU I NIKOLI I TO ŠTO JE SMATRAJU PRIJATELJEM, ONI KOJEVOLI I POŠTUJE.
ŽIVI U NOVOM SADU I VOLI:
JUTRA, OSMEH NA NEPOZNATOM LICU, DECU, CVEĆE, ŽIVOTINJE…
DA BIRA PONOVO BI BILA ISTA UPRKOS SVIM RAZORAČARENJIMA.
ŽIVOTNO MOTO JOJ JE:
„NIKOM NE DAJ RIBU, SVAKOG NAUČI DA PECA…“
UZ VINO
(Iz zbornika „Trijumf pesme i vina“)
Noćas sanjam, na divan mi doš`o Njegoš, niti me pita što se češljam niti što kose farbam. Zagledao se u moje oči nebeske. Osjetih da kroz njih krade moja gledanja, viđenja, moje zablude i čuđenja. Obradovah se, sad će me njegoševski prosvetliti, neću vise lutati, lupati, sad ću i ja ukrasti malo uma slavljenoga u mermeru zatočenog.
`Oću da ga pitam, da l` bi ;asu vina crmničkoga ili kog drugog, al’ mi se ne dade. Nestala mi pitanja, a odgovore slutim. Da li da mu kazem, da mu „pleme snom mrtvijem spava“, da ni moje oči ne otvara, ono osim kad idu izborne reklame, il’ se kakva bruka ili muka narodu oko vrta namota. Ćutimo.
Ipak ću vino da donesem, znam ja da je On hedonista, takvi su ti iz krša, i kad se ima i nema, znaju šta vredi. Popiću malo vina, da se dozovem, da se nađem.
Bojim se obrukaću se, budale se po pitanju otkriju. Osjećam da kao kopi/pejst tehnikom, analizira moje fajlove, moje o;i bole, izoštrile se. Razmišljam sad ću mu sve reći. Pa i on je čovek, kazaću da slavljen i zaboravljen, da mu slave ime ali delo slabo
razumeju…
„Snom je čovjek uspavan teškijem,
U kom vidi strašna priviđenja,
I jedva se opred’jelit može
Da mu biće u njima ne spada
On pomisli da je neke pute
Od sna ovog osvobodio se;
Ah, njegove pr’jevarne nadežde!
On je tada sebe utopio
U sna carstvo tvrđe i mračnije
I na prizor strašnij snoviđenja.“
Ovaj deo „Luče“ znam iz osnovne, da li da mu kažem, hoću, al` samo da znam da li sam ja – ja i snu ili snoviđenju, mislim brzinom svetlosti, popiću vino, istina je tu…
Al` kako mudraca da prevarim, on zna sve šta osjećam. Šta da mu kažem za Kosovo, za Cetinje, mesto perjanika, šaneri se odomaćili, došla nam demokratija, toliko potrošenog papira na kuckanju zakona i priklona, a čovek i dalje „sirak tužni“.
Da mu kažem koliko šaljivdžija sad imamo, kao sto knez Janko beše:
“Kad me žena pita đe sam bio,
Kazaću joj da sam so sijao.
Kuku njojzi ako ne vjerova!“
E, sad je to posao, mislim, al` vino me ne još ne dozva pameti, pa ćutim i već imam plan, ako me pita sve ću mu reći. I za fejsbuk, i propast čoveka, i šanere, za Mila i za Slobu, za tajkune, pa ako mi sad odćuti, onda će na onom svetu se malo pomučiti kako sve to mudro kazati, a ostati Njegoš, neću da se ustručavam. Mislim, od vas Petrovića ja najviše cenim Jelenu, i tačka. Ja mislim, ćutim, oči gledaju, a ja nemam sliku ni ton, gledam vladiku crnogorskog, pijem vino, pa se onda od srca nasmejah, koji bi on sliku stavio na profil, koliko bi njih likovalo, kad bi mogla da ga ubedim da malo „tvituje“, da mu se reče u lice, pa nek sudi.
Plan A i plan B, sve je tu, al nema reči, samo tišina.
Da li smo ostavili Njegoša bez reči, ja vam to ne mogu reći, jer ne verujem ni da je bio tu.
Ako ikom rečem da sam ga sanjala, odmah će se Frojda do`vatiti…
A ne mogu se sa dokonima nadgornjavati, reći ću samo vama. Pila sam vino, i baš me briga!
Neki kad popiju malo lete, preskaču dugu, vode ljubav sa Pamelom Andreson, pa i ja sam grešno biće. Vladiku sam u san namamila – neka mi sude.
***
Puni vam džepovi prostote
i nasilja nad umom
i mojim i vašim
i ne plašim se
Istim drumom
u pakao idemo
vi kao fina gospoda
prefinjena pera i manira
i ja sto ugristi znadem
To čudovište
što spava pod odelom
skupo plaćenim
kreditom nevraćenim
Žulja me pogled
na prazninu duše
na proćerdan život
ispod skupa skuta
Istog smo veka
istog puta
sluge
i vi , fina gospoda
i ja kučka
što lajem
na sve sto je Čoveku prepreka…
PAKAO
Odlučila sam
ove godine ću ću da letujem
u paklu
Da se odmorim
od uređene države
od brižne rodbine
savršene sudbine
od plaža
brda
muzike
komšija
tebe
Očekujem lud provod
i obećavam onom ko sa mnom
napusti ovaj raj!
Poslaću razglednicu
premijeru
švaleru
prijateljici
celoj ulici
Poslaću vam osmeh
iz samog pakla
osmeh koji pleni
i sam pakao će se pokloniti
ženi
koja je videla neke od vas
