Glumci su ljudi, onoliko ljudi koliko i građevinari, šminkeri, autolakireri, profesori, strip autori, računovođe, pevači, klošari, vozači autobusa i biro-čekaoci. Samim tim, njihov privatni život će varirati. Narod ih najčešće markira kao sebične, nabeđene visine koji misle da su božji dar na zemlji, i naravno takvih glumaca ima. Sa druge strane, postoje i glumci koji prosto rade svoj posao i koji su u privatnom životu povučene, porodične individue sa prilično dosadnim dnevnim, vanposlovnim rutinama. A postoje i glumci koji su privatno šaljivdžije, ili prosto toliko nenormalno kraljevi da je sve što rade neprevaziđeno i uvek izmami osmeh na lice (ovde videti pod „Bil Marej“). I naravno, glumci su dobrim delom svesni javnog mišljenja publike. Od A-listera, poput Džonija Depa, do B-listera, poput Brusa Kembela. I neretko se iz te svesti rađa i pokoja filmska ideja. U Kembelovom slučaju, on je tu ideju i režirao.
Veliki problem B-listera je nedostatak izbora po pitanju uloga. Ili si plaćeni statista, ili jednoscenaš (Klark Greg iz Marvelovih superherojskih filmova je veteran ovakvih uloga, što je i sam naglašavao), ili sekundarni, čak tercijarni negativac, ali si retko kada u glavnoj ulozi u nekom debelo plaćenom filmu. A ne dešava se svakom da iz ovakve uloge najedanput postane jedan od glavnih glumaca u ostvarenju koje igrom slučaja postane kultno (videti pod „Greg Sestero, jedan od glavnih glumaca filma ’Soba’; takođe odgledati i film ’Soba’, jedan od sigurno najlošijih filmova ikada koji uvek gledaocu izmami iskren osmeh na lice u svakoj sceni“). Brus Kembel, za razliku od većine holivudskih velikana, zna kako filmska industrija funkcioniše, i zna kakve sve mračne i teskobne stvari se tu kriju – čak je i pisao o tome u svojoj knjizi „Da brade mogu da ubiju“. Kembel je svestan svog statusa kultne zvezde filmova lošije produkcije, koji su pravljeni da budu eksploatativni, za probranu publiku i sa vrlo malim budžetom. Uz to prati i svest te probrane publike, kao i njihova vernost i češće otvorena ljubav nego ono što samoproklamovani kritičari nazivaju „znanjem kinematografije“. Sve se ovo uzima u obzir i žestoko ispaljuje pred publiku u Kembelovom kvaziautobiografskom čedu „Zovem se Brus“. Čak je i sama radnja filma u duhu njegove karijere – drevni kineski duh, čuvar kajmaka od zrnevlja (da, taj proizvod postoji), biva slučajno oslobođen i krene da teroriše jedan omanji grad. Igrom slučaja, jedan tinejdžer, žgoljav i nikakav, ergo savršen za fana filmova sa Brusom Kembelom, dolazi na ideju da njegov grad zapravo pozove Brusa Kembela da porazi čudovište. A Brus je u filmu propalitet, živi u prikolici, prolazi kroz razvod, a i dalje snima gluposti. I naravno, kada ga kidnapuju i došlepuju u gradić, čovek pomisli da mu je sve to rođendanski poklon i da čudovište nije stvarno, do trenutka kada skapira da jeste stvarno i pobegne kao šonja (bilo koji jači izraz neće biti prikladan za delikatne uši). Naravno, kraj filma se malo poigrava s normom i dodaje na šarmu, a ovaj film je upravo to – šarmantan.
Glumačka postava je odlična. Pored Brusa, u ulogama se izdvajaju i Tejlor Šarp i Grejs Torsen. Prvi navedeni glumi tinejdžera koji do te mere voli Kembelove filmove da mu je cela soba konvertovana u hram Brusovom imenu i delu. Ima čak i neke stvari koje niko drugi nema, kao „Brus Kembel sredstvo za čišćenje lavaboa“. Druga glumi njegovu majku, i valja pomenuti da je rezime Grejs Torsen poprilično tanak, ali da žena zaslužuje više uloga. Ona je jedina u gradu kojoj smeta Brus Kembel, a koja mu se, o ironije, sviđa. Naravno završe zajedno na kraju (recimo?), ali je duž toka filma upravo onakva ženska osoba koja može jednog takvog Kembela da obuzda. Sam Kembel je naravno majstorirao svoj zanat. Dok igra parodiju sebe, povremeno ubaci poneki grumen samoreferenciranja i izuzetne holivudske svesti. „Da li me je strah? Momak, snimao sam film u Bugarskoj, ništa me više ne plaši“. Ova rečenica zvuči bukvalno kao nešto što bi Stiven Sigal rekao (i gle slučajnosti, Sigal prečesto snima svoje filmove u Bugarskoj, povremeno i Rumuniji). Naravno, tu je i sve što prati kultnog glumca: naloženi fanovi – i to svi nekako od četrdesetak i više godina – koji ga prate u stopu, studijske glavešine koje ne interesuje zanat filmografije toliko koliko brza zarada, pomalo profesionalne sujete s Kembelove strane, pomalo depresivnih trenutaka sa alkoholom i samoblamiranjem (labava konekcija ovde bi bila sa poznim periodom Orsona Velsa), pa čak i onaj izvorni bes nekoga ko je toliko zariven u prethodnu ulogu da njegovi fanovi ne žele ništa drugo od njega. Ovo je prečesta pojava među glumcima. Najskoriji primer ovoga bi bio Robert Dauni Mlađi u ulozi Tonija Starka/Iron Mana. Iako je taj čovek i pre i posle te uloge radio gomilu filmova i prošao kroz gomilu nedaća i sreće, ljudi ga i dalje asociraju sa ovom ulogom, a fanovi konstantno žele još njega u toj ulozi. Ono što svaki glumac želi je da napreduje, da izaziva sebe, da oproba drugačije uloge, da izoštri svoj zanat, a to je nemoguće uraditi kada te stalno trpaju u istu ulogu. Naravno, uvek postoji respekt prema datoj ulozi, i na primeru Brusa Kembela, on i dalje voli Eša Vilijamsa iz „Zlih mrtvih“, ali tek toliko puta možeš da budeš u istoj ulozi dok ti se ne smuči. Digresija; u jednom romanu Agate Kristi, Poaro priča sa njegovom prijateljicom koja piše romane, i ona mu naglašava kako prezire jednog svog popularnog lika, ali je i fanovi i poslodavac teraju da piše još o njemu. Nešto što se ljudima inicijelno svidi postane rutina, iz rutine preraste u monotoniju, a iz monotonije u iritaciju. A onda se dobijaju polovični, ogavni proizvodi koji samo iznerviraju i tvorca i fanove. A niko to ne želi.
Elem, „Zovem se Brus“ se svega ovoga dotiče, ali je taman toliko kembelovski da daje gledaocu malo te magije B-horora, tek toliko poprskane nijansama stvarnog života i poigravanja filmom da ga načini nečim više od komedije samokritike. Film, doduše, nije primljen kako treba kod publike, i možda je jedina prava mana filma to što je previše prizemljen. I sam Kembel se u filmo sprda sa time koliko klišea ide u ove filmove, što je dodatno pritisnuto činjenicom da je ovaj film uprato tog tipa. Likovi su generični, radnja je generična, zaplet je generičan, performans je generičan, okruženje je generično, dijalog uglavnom generičan – sve ovo ume da bude dobro, samo da premisa filma ne zahteva upravo negeneričnost. Ali u toj generičnosti i leži taj specifični šarm kakav samo „Zovem se Brus“ može da ima. Glumac od pedeset i kusur godina koji radi ono isto što je radio prethodnih par decenija. Sama ideja je u rukama neveštih ljudi osuđena na propast po dolasku egzekucije, i da nije u igri Brus Kembel i cela njegova lična priča utkana u ovaj proizvod, film bi verovatno bio znatno lošiji.
Ono što ovaj film, pak, nema, a što je dobro što ga nema, jeste tačka na karijeru. Kembel je vrlo lako mogao ovo da iskoristi kao oproštajno pismo svetu filma, međutim to nije uradio ni u tonu radnje, ni odvojeno od iste u nekom zasebnom segmentu. „Zovem se Brus“ je prosto i jednostavno još jedna recka u rezimeu, još jedno ukalupljeno ostvarenje pre sledećeg. Kembel će vrlo verovatno nastaviti svoju karijeru do onog trenutka kada mu se ne smuči, ili kada fizički ne bude više mogao. Ali eto, lepo je videti kada se neko, pored svega do sada navedenog, i na ovako skup način našali na svoj račun. Na neki način, iako naslov ovog teksta naglašava udeo ega u filmu, svega ima sem tog ega. Opet, i glumci su ljudi, a ovo je možda i najljudskiji Kembelov film do sada. Čak i pored kineskih demona koji štite kajmak od zrnevlja.
