Prodao sam svoje znanje sticano godinama i dobio novac. Legla je na račun prva plata. Da li sam se osećao dobro? Verovatno jesam. Kako sam potrošio prvu platu? Više se i ne sećam. Vrlo je moguće da sam kupio, meni dragim i važnim osobama poklone, a ostatak potrošio na druge i sebe. Mislim da sam ostatak ostatka ostavio kao prvu zarađenu ušteđevinu. To je neki scenario koji mi se mota po glavi. Da li je tako – pojma nemam.
No, ono čega se sa sigurnošću sećam i šta sa sigurnošću želim su stvari koje se ne mogu kupiti novcem. One suštinski i donose najveći stepen zadovoljstva. Zdravlje, sreća, ljubav.
Čudno je to, zaista, kako stvari koje najviše vrede ne mogu da budu izražene u uncama zlata. A jesu zlata vredne. Najvrednije, najsjajnije, najlepše, najslađe.
Pevač će najlepše otpevati pesmu kada peva za džabe. Za rođaka, za prijatelja, za „svoju dušu“. Tada su tonovi najlepši. Baš kao što su i najlepše pesme koje govore o ljubavi. Bezinteresnoj, beskompromisnoj, bezpredrasudnoj, najlepšoj – džaba ljubavi.
