Otkačila ga je rutinski. Kao kada domaćice otkače veš sa žice. Neosetno i neprimetno, ko što diše, trepće i voli.
Ali, da je samo mogla i nagovestiti koliko je nadanja, volje, upornosti, hrabrosti i želje uložio u taj prilazak, poklonila bi mu bar jedan osmeh. Bar još jednu reč sa njenih usana, bar još jedan udisaj mirisa njene kože natopljene, samo njemu, prepoznatljivim parfemom.
Danima, nedeljama, mesecima je razmišljao o njoj. Smišljao, domišljao i vagao procente uspešnosti prilaska. Nekako je i njemu bilo jasno da će se otkačaj desiti, ali bila je vredna toga. Nije želeo da se jednoga dana kaje što nije pokušao da započne osvajanje njenog srca. Njene oči su odigrale presudnu ulogu.
Prošla je još jedna prilika, protutnjao je još jedan voz. Pre nego što se i pojavo, prošao je. Učinilo mu se, ovoga puta, i previše brzo. Trag je ostao.
Razmišlja koliko će vremena, ovoga puta, biti potrebno da se podigne sistem. Da ponovo profunkcioniše i da dođe na prag sledećeg voljnog i željnog prilaska. Prošlo je dosta vremena do nje, koliko li će tek proći od nje?
Gleda rutinski lica, traži i nada se da će se jedno izdvojiti. Dovoljno dobro i dovoljno vredno ponovnog pokušaja. Zna da je to proces koji će potrajati.
Dok vreme bude teklo, pokušaće još jednom. Nada se, ovoga puta, i poslednji put. Kao što se nadao i pre nje. A, možda će se desiti i mini čudo. Ko zna, možda će, za promenu, njemu prići. Potpuno nenadano i iznenađujuće. Možda će baš ona prekinuti proces koji je u toku i ubrzati deljenje karata iz špila.
Život piše romane, možda će baš ona napisati jedan. On je napisao priču.
