Некада давно, живеле су четири животиње, четири најбоља пријатеља – мајмун, видра, шакал и зец. Дане су проводили у игри и дружењу. Када је наступио празник посвећен милосрђу и медитацији, све четворо одлучише да се усредсреде на чињење добрих дела. Судбина им је сама наметнула повод за доброчинство. Срели су старог просјака луталицу, изнемоглог од глади. Сместа су се дали на посао како би га нахранили. Мајмуну није било тешко да скочи и међу крошњама воћака набере све што је могло да се нађе. Видра је уловила читаву гомилу рибе, а шакал се увукао у једну кућу отевши најбоље намирнице. Зека се освртао око себе, не знајући шта је могао да учини за гладног просјака. Једино што је могао да уради, било је да му набере нешто траве. Али, мислио је, то није ни издалека довољно.
Ово сазнање Зеку је бацило у очај. Био је одлучан у намери да учини велико, добро дело за изгладнелог старца. Онда се досетио. Решио је да му сам себе понуди. Кренуо је према ватри, с намером да се баци… Понудио би самог себе као печење како би старац могао да утоли глад. Али, стари просјак уопште није био просјак већ прерушена Чанг-е, богиња Месеца… Зато га је пренела са собом на Месец, уцртавши на његовој површини Зекин лик. Да сваког човека, онда када је Месец пун, подсети на велико доброчинство и несебичност. И на скромне травке које могу да донесу дуговечност.
Извор: Политикин забавник
