spot_img

Tode Nikoletić: List

list

Niz reku bistru žubor se sliva
I vilinog konjica odjekne zuj
Ko hladne vode huk,
A od tebe ni glas.
Lovim u čežnji odbljesak lika
Gde li si sada, da li si živa?
Čuj, kako lebdi ponad reke
I pada veče iznad šljivika
Dok vetar povija pšenice klas.

Tu, u pesku tragovi behu
Tvojih stopala, gde laka kroči
Ko srna mlada od straha,
I odjednom nesta.
Tražim utočište u ludom smehu
I sećanjima napajam oči,
Gde li si sada, tiha i plaha?
Gle, kako kaplje tuga ko srma
I zavija iza krivine cesta.

Ako te neka jesen donese
Kad studen od reke dublja bude
Ko list jasena od sete žut
Što reka moru nosi .
Znaj da još živim bez adrese,
Znaj da sam taj list što voda nosi,
I da lutam u odelu lude
Tražeći do tebe najlepši put

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.