Izdaja ti po licu ocrtava puteve kud prođe,
nogom nasleđenom od umobolnih,
i dok čekaš da smrt po tebe dođe,
progoniće te glas mirotvornih.
Šaputaće tvoje reči bogohulne,
dok ne poželiš nem da postaneš
i dok ne izblede umrlice,
na kojima ćeš jedino da ostaneš.
Osetićeš da duša pepeo ti postade,
Zatrovan izdajom u grudima bića,
Što obraz svoj prdade,
zarad bezumnog otkrića.
Otkrića da i u meni zaplače dete,
uplašeno što život krvari,
dok naživljeni kao ti prete,
a ono nije htelo da ga pokvari.
Još uvek živiš jer te tuđe suze zalivaju,
kao pelin uporno ničeš,
i dok te obnevideli celivaju,
od radosti ćeš da kličeš.
Raskopaće se jednom ispred tebe zemlja,
a studen će pratnju da ti pravi,
da zauvek prestane zebnja,
nastavljanja loze nezdravih.