Милан Стефановић Кића
Борац, логораш, машински инжењер, сликар, математичар, потпуковник, публициста, рођен је у Крагујевцу 4. марта 1926. године, преминуо 10. јула 2007. године. Почасни доктор наука у области ликовне уметности Универзитета уметности у Београду, Академије за уметност и конзервацију и академик Уметничке међународне академије у Кремљу. Основну школу и гимназију учио у Крагујевцу. Средње стручно знање добио у школи коју је завршио 1953. године у Задру.
Сликарством је почео да се бави за време студирања Војно техничке академије у Загребу.
Први пут излагао на јубиларној изложби поводом прославе 15. година од револуције у галерији Дома југословенске народне армије у Београду 1956. године где је добио прву награду за потресно платно „Октобарске жртве”. Његову снажну и упечатљиву експресивност запазили су ликовни критичари и колеге сликари. Ђорђе Андрејевић Кун као члан жирија одао му је и лично признање. Самостално излагао 61. пут од 1963. до 1991. године широм Југославије. Увек неке нове слике у поставкама. Насликао је, по његовој личној евиденцији, 2016. радова уља на платну. Пет пута је излагао у Крагујевцу а истицао је и своју изложбу у селу Вињиштима на својој дедовини.
Није волео ликовне колоније. Волео је самоћу сликања у природи, пејзажа које види, воли и осећа. У тишини свог атељеа сликао је мотиве из српске историје: „Церску битку”,„ После битке на Кајмакчалану”, „Бога моли Југовића мајка”, „Октобарске жртве”, „Напуштена земља”…
За живота добио је ордење од Руског савеза бораца као „млади учесник отаџбинског рата”, одликовала га је и Куба „Орденом за хуманост. Орден Руског савеза уручио му је пуковник Руске армије на шездесетој изложби у Великој Плани, где је и Јелена Бускова промовисала његову књигу „Човек и време”.
У родном Крагујевцу свака виђенија породица имала је слику препознатљивијих пејзажа крагујевачког уметника Киће. Најзначајнија дела су му мртве природе, велики мотиви из српске историје и, наравно, препознатљиви пејзажи обасјани светлошћу и окупани у јутарњој магли које је само он видеосвојим сликарским оком.
„Није трчао за наградама и није волео да слике продаје државним институцијама! Одрекао се каријере привредника, одбио је понуде руковођења Војном фабриком у Крагујевцу и Цером у Чачку, ради задовољства сликања и писања! Ценио је радове Уроша Предића и Надежде Петровић. Волео је да своју слику да прода или поклони правом заљубљенику његове уметности. Уље 200×120 „Напаћена земља” поклони је Дому војске Југославије и налази се данас у предворју Дома Војске Србије а слику „Октобарске жртве” поклонио је мени“ – са доста љубави и данас прича његова животна сапутница Верица Стефановић, професор физичке културе у пензији.
Испричала нам је и ангедоту са прве колективне изложбе 1956. године у Дому ЈНА У Београду.
Ђорђе Андрејевић, Кун га је одвео пред једно платно и питао га:
Шта видиш Милане?
После дужег времена и Кићиног снебдивања, рекао му је да прочита шта пише испод слике.
Коњи – прочитао је тихо Кића.
А видиш ли их ти?
Ја их не видим!
Ни ја их не видим, али то је „Лубарда”! – рекао му је Кун.
Написао је двадесет књига од којих издвајамо књигу „Човек и време” и „Историја и наука тропског српског сликарства“.
Важнији прикази и чланци о уметнику објављени у штампи:
„Две успеле изложбе” – Милован Живковић, Светлост 1. јун 1967. године.
„Сликар лиричар”, „Заљубљен у боје” и „Боје једног потпуковника” – Милан Николић, 1966. и 1998. и 1969. године у Вечерњим новостима.
Необично друговање крагујевачког сликара Милана Стефановића – Киће и дрвосеча са Гоча” у галерији са секиром, објавио је лист „Јасен” 29. фебруара 1980. године.
„Идеализовани пејзажи“ – о сликама Милана Стефановића Киће писао је ликовни критичар Михајло Кандић у листу Светлост 26. марта 1981. године.
– „На платнима постао песник. Сликом апокалиптичног ужаса, „Октобарске жртве” носи у себи нешто посебно и за самог уметника и утврђује један свеопшти трагични момент. Стравична слика једног готово пријатног места. Напаћена земља алегориски изводи ка изворима светлости” пише Вељко Купрешанин 1970. године.
и „Генерал сликарске палете”.
„Између генералског чина и уметности изабрао си ово друго! Ја те после ове изложбе унапређујем у чин генерала! Спомињао се довека” написо је филмски режисер, Тори Јанковић у Вечерњим новостима 12. новембра 1969. године
Његов сликарски атеље био је у улици Моше Пијаде 8/4 у Крагујевцу.
