Kao tek svršeni student dobijam posao u maloj školi u izdvojenom odeljenju u Brđanima. Kada sam došla u školu shvatam da škola izgleda mala samo kad prođete magistralom pored nje. Zgrada malih dimenzija, ali velike istorije. Kada ste kraj ove zgrade „U jednostavnosti je lepota“, dobija pravi smisao. Bela duga zgrada na proplanku iznad reke. Veliki prozori koji osvetljavaju učionice, a učionicama bubnjarice.
Polovinom XIX veka u Srbiji, koja se tek stvarala kao zemlja, škole su bile retkost, a posebno u seoskim sredinama. Postojao je zakon po kome se škola nije mogla graditi u mestu gde nije postojala crkva. I pored takvog zakona, načelnik moravičkog sreza 1845. dao je predlog da se u selu Brđani otvori škola jer nije postojala ni jedna u tom kraju. Škola prvo nije imala svoju zgradu kao ni većina tadašnjih škola u Srbiji. Kao i svaki početak ni ovaj nije bio lak. Škola je počinjala i prestajala sa radom. Prelomni trenutak za razvoj školstva u Brđanima bio je dogovor meštana Brđana, Prislonice i Sokolića da škola bude ponovo otvorena i to u zasebnoj zgradi.
Ovoga puta je građena nova zgrada i to prema projektu odobrenom od Ministarstva prosvete 17. juna 1882. Škola je izgrađena 1884. godine na veoma pogodnom mestu i imala je dve učionice, spavaću sobu za đake, trpezariju, dva stana za učitelje i pomoćne prostorije.
Za ovu školu nadzornik je 1885. Rekao: “Brđanska je škola novo kolosalno zdanje i mislim prava i najbolja seoska škola u Srbiji.”
Priča počinje mojim malim sećanjem na privi radni dan. Što sam više kolega upoznavala, shvatila sam da je više desetina prosvetnih radnika svoje prvo radno mesto imalo u ovoj školi. Mnogi počinju priču rečenicom: “Mala topla škola…” Ove 2014.godine u Brđanima je otvorena crkva, a školi je dograđen sanitarni blok i kotlarnica tako da su sad deo školske zgrade.
Kada se pre nekoliko dana povela priča u kancelariji, o tome da nam može izmaći čitava godina, a da ne pomenemo da radimo u zgradi izgrađenoj 1884, tj. pre 130 godina svako se nečega prisetio: “Moj pradeda je ovde učio…Otac mog svekra ovde je bio, kako se tada zvalo, vamiliaz, tj. domar…Moj deda je ovde učio…Čitava mamina familija je ovde završila školu…Ovde sam provela 30 godina rada.” Nije priča o nepotizmu već o sreći da mnogi od nas imaju priliku da koračaju istim onim hodnicima kojima su naši preci hodali.
Mnoge su vojske gazile Srbijom od te davne 1884. Rušile se zgrade, zemlje i ideologije. Sa veoma malim prekidima generacije meštana Brđana, Prislonice, Sokolića i Milićevaca učile su u ovom kolosalnom zdanju. Nije zdanje kolosalno po svojim dimenzijama, već po postojanosti i misiji koja se u njoj odvija 130 godina.
Rada Marković
