Progonilo ga osećanje besmisla življenja. U njemu se nastanila promašenost. Uzima čašu i kreće da rastapa želje i strah od starosti. Oko njega nekoliko bledih lica. Pokušava da razgovara sa njima, ali oni samo nemo sede i očima prate svaki njegov pokret. Propuštena prilika sedi do njega, ruku mu stavila na rame i on oseti teret. Boli ga leva plećka, nešto ga gura ka zemlji. Pokušao je da skloni ruku osude sa svog ramena, ali ona ne dopusti da se oslobodi.
Omamile ga njene savršene grudi, glava mu pada ka njenom krilu, ka stomaku gde ugleda prazninu. Setio se da može da joj pokloni porcelansku lutku ne bi li sklonila ruku koja ga još više steže, ali sada oko vrata. Gubeći dah pruža joj lutku i docrtava po njoj konture svog lika, praveći imitaciju nerođenog deteta. Propuštena prilika uzima lutku, razbija porcelanski plagijat, sklanja ruku sa tela pokajnika i zanosnim hodom mu ispisuje poruku: MEMENTO MORI.
